Internet nam često stvara lažnu sliku da nam je sve “na izvol’te”. E, nije. Do nedavno sam mislio da nikada neću čuti jedan od albuma o kojima sam samo čitao – Morris On (1972) spada u kategoriju onih retkih koji su u vreme pojavljivanja štampani u malim tiražima, a i kada su se posle više decenija pojavili na diskovima, očas su planuli sa polica muzičkih radnji.
Tako se stvara mit, a kod ozbiljnih kolekcionara žudnja koja izjeda.
Na sam pomen Richarda Thompsona meni zasijaju oči i zasvrbe me uši, a kada su tu i Ashley Hutchings i Dave Mattacks onda nemam nikakvu dilemu oko toga da li treba da saslušam nešto od njihovih radova. Sva trojica su bili članovi grupe Fairport Convention koja je zbližila rock i folk muzičare (ne na način kako se to desilo kod nas) i zbog toga danas važe za muzičke gigante u Engleskoj. Ekipu dopunjavaju harmonikaš John Kirkpatrick i violinista Barry Dransfield. Računam, ovi “moji” ni tada nisu svirali sa slepcima…
A na albumu… Sve engleski narodnjaci. 
I objašnjenje da su neobičnom kombinacijom tradicionalnih i rock instrumenata ovi muzičari želeli da mlađim naraštajima približe nacionalni ples koji se zove Morris dance. Kako se Morris izvodi uživo, može da se pronađe i vidi na Cevki.
Album dobro zvuči i čuje se da su se muzičari “uneli” prilikom snimanja. Možda je ovaj spoj bio inovativan u vreme objavljivanja albuma ali se, u međuvremenu, mnogo toga izdešavalo – ovakva muzika je pronašla svoju publiku i danas je masovna, pa sve zvuči pomalo demode.
Nisam pao na dupe posle preslušavanja, ali više nema žudnje, pa mirnije spavam. 