Početkom devedesetih muzička industrija je bila u ozbiljnoj krizi. Vesele osamdesete su se neslavno završile, a štampa je očajnički tražila povod da se prihvati nečega novoga. A ako nema ničega interesantnog, treba ga izmisliti. Taj film sam već gledao na početku punk euforije, a besomučno reklamiranje izvođača koji su snimali za američku diskografsku kuću Sub Pop trebalo je da me uveri da je, napokon, stigao novi zvuk.
“The Seattle Sound” ili grunge, koji je u to vreme žestoko promovisan, nije me ni malo dojmio. 
Tokom devedesetih sam izdanja Sub Popa, sem nekoliko izuzetaka, zaobilazio u širokom luku, a kada mi je u ruke dospeo disk grupe Beachwood Sparks bio sam unapred skeptičan. Danima mi se nije dalo da ga pustim.
Posle prvog preslušavanja albuma Beachwood Sparks (2000) bio sam u nedoumici jesam li nešto propustio u protekloj deceniji. Umesto “umetnosti buke i sveopšte rezignacije”, sačekale su me lagane melodije, zveckave gitare i višeglasno pevanje. Zvučalo je kao da su se muzičari vratili 30 godina unazad i ponovo organizovli žurku u Laurel Canyonu.
Pomislio sam: Bože dragi, The Byrds, Buffalo Springfield i The Flying Buritto Brothers su ponovo sa nama. 
Sparksi su me, naredne godine, obradovali još jednim odličnim albumom. A onda su nestali. Članovi grupe su se bavili nekim drugim projektima. A pesma “Silver Morning After” se preselila na jednu od mojih kompilacija koje potežem kada imam društvo.
Posle desetogodišnje pauze, grupa Beachwood Sparks se ponovo okupila i snimila još jedan album. The Tarnished Gold (2012) nastavlja sve ono što su prethodno uradili i nekako pleni svojim mirom i melodičnošću. 
“Mollusk” је pastoralna, elegična priča o idealiziranoj ljubavi. A na nju se na ovom koncertnom zapisu, sasvim prirodno, nastavlja pomenuta “Silver Morning After“.
Ponovo se radujem: hipici i njihova ideologija su se, posle skoro pedeset godina, vratili na scenu. 