Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada god preslušavam kompilacione diskove koji se isporučuju uz magazine Uncut i Mojo, ne očekujem previše. Obično se na njima nalazi po par pesama koje su namenski rađene za veliku temu kojom se tekući broj bavi, a ostatak se svede na reciklažu već preslušanog ili ilustraciju nekog od tekstova kraćih tekstova.
Malo ređe otkrijem nešto dobro što ranije nisam čuo.
Verovali ili ne, onaj stari poziv na “slušanje američkih ploča” još uvek pali kod žena. Ne kod klinki, već kod onih koje je, kao i mene, načeo zub vremena. I koje se još uvek sećaju nekih boljih vremena. 
Peter Frampton se pokazao zgodna podrška u tim trenucima jer savršeno dobro zna da izjavi ljubav na najbolji mogući način. Za razliku od “bezosećajne životinje” poput mene. 
Nastavite sa čitanjem… “Hteo sa da ti kažem koliko te volim i ne mogu da se zaustavim”
Šta da radimo kada se nema za koga glasati?
U ovom našem, ili čiji li je već, stvarnom svetu, inače projekciji ideje demokratije iz Platonovog prostora koncepata, postoji jedan, narogušen & ljut sav nije-lav-nego-je tabu, zabranjena tema koja konkretno glasi: Šta činiti kada je vlast totalitarna a alternative nema? A ovo je pitanje, opet po Platonu, samo projekcija koncepta nedemokratičnosti učesnika demokratskog procesa. Iz istog koša se generišu i druga pitanja, recimo kako se suprostaviti ludaku koji trči demokratsku trku. Oh, tako je lepo i lako kontemplirati o demokratiji sve na dušeku duvan pušeći, ali kako demokratski svariti Aleksandra Vulina?
Sada ćemo da bistrimo ova neprijatna pitanja, ali nikako pre nego što nastavimo putem bizarnih pesama Bitlsa koje volimo jer ih se rado sećamo:
https://vimeo.com/90365349
Nastavite sa čitanjem… “(Još jedna) Magično izborna tura Teofila Pančića”
Dok smo deca, maštamo o svemu i svačemu, a najviše o tome ćemo postati kada porastemo. Retki su oni koji svoje snove i ostvare.
Najčešće postanemo nešto sasvim suprotno od onoga što smo kao deca želeli da budemo.
Internet nam često stvara lažnu sliku da nam je sve “na izvol’te”. E, nije. Do nedavno sam mislio da nikada neću čuti jedan od albuma o kojima sam samo čitao – Morris On (1972) spada u kategoriju onih retkih koji su u vreme pojavljivanja štampani u malim tiražima, a i kada su se posle više decenija pojavili na diskovima, očas su planuli sa polica muzičkih radnji.
Tako se stvara mit, a kod ozbiljnih kolekcionara žudnja koja izjeda.
