Month: March 2016

Beleške radi: ne biste poverovali koliko puta je dežurni samuraj na ovom mestu napisao neku krilaticu, izbrisao je, pa napisao neki citat, pa ga izbrisao, pa neku mudroliju, pa… Ne ide. Na granici smo da ukinemo malo uvučeni pasus u kurzivu na početku utovara nedeljom, jer…

…Jer je dozlogrdilo, braćo draga. Šta god da učinite, ne učinite, kažete, prećutite, pa čak i prelomite ili zacelite, ispašće isto, jer nikome više nije stalo do sopstvenog stava. Dobri ljudi su umorni i više ne žele da imaju stav, pakosni ljudi prikupljaju snagu za novi ciklus legitimnih gadosti, a njima će se već reći s vrha šta da misle; a oni treći ostaju oni treći, pa zato nije ni jasno zašto ih sada pominjemno. Uglavnom, entropija društva je već na oho-ho nivou. Neko reče pre dan-dva “samo nam još vremenske neprilike nedostaju”, o čemu nećemo ni da mislimo, a kamoli da komentarišemo.

Nije toliko teško objasniti kako je ispalo da iznenadna smrt nesrećnog medijskog pajaca Ekrema Jevrića zamalo na ravne časti podeli medijski prostor sa onim rafalima bedastoće kojom je predsednik države istog dana počastio javnost mimo svake logike, učtivosti i dostojanstva koje bi to radno mesto, jebeš ga, ipak moralo da sobom nosi u svakoj sekundi javnog nastupanja. Tomislav je potpisao ukaz o raspuštanju Skupštine, sazvao izbore za april, objasnio za koga bi on voleo da svako glasa, a objasnio je i zašto za sve druge ne bismo smeli da glasamo. Beše to rečnik kojim predsednik države ne sme da se služi. A usput je zaboravio da nas udostoji razloga za raspisivanje vanrednih izbora, pri čemu nije nastupila nijedna Ustavom predviđena situacija, nego je to prosti hir i megapolitički manevar Onog Što Nam Samo Još Iz Frižidera Ne Iskoči (A Biće Izgleda I To). A mi kao telad gledamo u to zbivanje i ništa ne možemo.

Znate li šta je najtužnije?

Ekrem je umro misleći da čitav Balkan (i sva dijaspora pride) kleči u ekstazi pred njegovim megahitom “Kuća pos’o, pos’o kuća” (13,5 miliona pregleda za nokat manje od šest godina) zato što je to veličanstveno muzičko i estradno dostignuće. Intelektualni kapacitet tog nesrećnika nije bio dovoljan da shvati da su i on i njegova pesma bili predmet najvećeg prdačenja u istoriji Cevke na exYu prostorima, dovoljnog da mu u više navrata obezbedi mesto u nekim od onih TV rijalitija (gde je, priča se, jednom izjavio “vazda imam osećaj da me neko gleda, kao da neko snima…”).

Ne, nije to najtužnije: ako je za nekakvu utehu, neka je Ekremu bilo veselo zbog tog “hita” u prerano svršenom životu (imao je samo 59 kad ga je sudbina sustigla).

Najtužnije je to što je Tomislav svestan težine i neprijatno mirisne dubine svojih reči, a pritom ne oseća ni najmanju grižu savesti. On vrlo dobro zna da svaka reč koju izgovori tokom svog predsedničkog mandata predstavlja njegov politički testament, ali je svestan i toga da je stigao dalje nego što je ikada mogao da se nada; a od ovog stepenika u karijeri, politike ili ne, nema dalje. To što je on postao predsednik države zahvaljujući činjenici da je Boris izgubio (koji bi izgubio od bilo koga drugog na tim izborima), a ne zato što je bio bolji kandidat koji je odneo sjajnu pobedu, sad više nema veze. Njegovo imenovanje na radno mesto na Andrićevom vencu je legalno i legitimno. I mi tu ništa ne možemo, osim da tiho patimo za svoj groš. No, sve je to, na neki volšebni način, učinilo da Tomislav dozvoli sebi da vređa one građane Srbije koji nisu Srbi, one građane koji su završili fakultete vrednim i teškim radom učenjem, one građane koji po pet godina čekaju na građevinsku dozvolu za zidanje porodičnog kućerka, one građane čija politička preferenca nema veze sa onom koja ga je lansirala na to mesto i one koji nevoljno trpe stid zbog njegovih postupaka jer, za razliku od njega, još uvek znaju šta je to savest i imaju je u sebi.

Drugo najtužnije je to što nikome nije neobično što se Ekrem Jevrić, pajac, i Tomislav Nikolić, predsednik države, trpaju u isti pasus teksta u bilo kom kontekstu. Ne vidimo tragove humora. Ni grotesku, ni prdačinu, ni satiričnu žaoku, ma ništa.

I šta sad?

Pošteno je reći da niko od nas nema rešenje za izlazak iz ovog cirkusa; nemaju ga ni ovi što sad izlaze na kondicione treninge po trgovima i bilbordima. Za stare predloge rešenja je kasno. Jer, da smo na vreme imali makar kakvo rešenje, najpre bi se desio Šesti oktobar, pa bismo naučili da manje pričamo a više radimo i, napokon, nekako bismo dostigli kolektivnu ideju o radu i napretku svojim snagama. Probudili bismo se iz vlažnog sna o majčici Rusiji, koja neće dati da nam bude hladno, i iz one košmarne vizije o bogatoj tetki iz Brisela, koja nam svakog meseca šalje pakete sa čokoladnim lušama, zahtevajući da ih odmah u slast poližemo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 6. mart”