Расправа између лењираша и друштвењака је прастара. Међу Самурајима би се дали саставити њени трагови, писмени, из раних деведесетих, дотле нам сежу архиве. Али, трагова има разних, и на разним местима. Ево једног где му се нисмо надали – на Вукајлији.
Слика гласи овако:
На страну то што потпис звучи скроз њуејџерски, дакле циљано да се читалац осети крив и стане на страну противно пешацима који иду куд иду. Расправа која се повела уз ову слику је (осим оне две трећине на тему “је ли ово плагијат или само добар превод”) садржавала и овакве ствари:
Много је висе од 0.3 секунде, знас колико се успорава на правоугаоној кривини? 🙂
+ хахах одлицно је… Стварно не разумем засто људи не иду како треба него праве те стазице као да це им то скрастити песацење пола сата -.-
Поента је у томе сто људи не зеле да скрецу под правим углом јер су навикли да скрецу крузно :Д
Ста сам сад исприцао :Д
Ал стоји да само индијанци овако скрецу :Дстаза десно је новија, тј касније поплоцана, путиц је постојао прије стазе.. –
Хм… шта овде не ваља (осим оног што се изгубило у аутоматском преводу са енгрпског писма)?
Не ваља то што сви који су се на фору насмејали пристају на то да постоји неко “идење како треба“. А како то треба? Да се иде по стази и да се не гази трава. Трава може да издржи нешто гажења (фудбалере, бре, плаћају да газе траву!) али не и да се гази стално, јер тамо где се гази стално направиће се стаза.
Па то, иди по стази а не по трави, јелда? Али, стаза ће бити тамо где се стално гази. Хм, што онда стаза није тамо где је стаза?
Е, двосмисленог ли питања. Ајде са квалификацијама (не фудбалским): што онда поплочана стаза није тамо где је угажена стаза? И обратно: што постоји угажена стаза која није тамо где је поплочана стаза?
Зато што је уг. стаза за пешаке друштвењаке (ака зоон политикон), а по. стазу су пројектовали лењираши. И то лењираши у најгорем смислу речи, који изведу само оно што се лако црта. Било је приче како ће са појавом софтвера за архитекте да крене гомила четвртастих и праволинијских здања, аутомобила и свега, а испало је обратно – тек је пројектовање на рачунару дало свету кривине и облике какви дотле нису били могући, јер је било неизводљиво, тешко или макар споро (дакле скупо) да се нацртају. Архитекти који и данас наваљују са стазама под правим угловима су, за мене, напросто лењи у нечему – да ли у томе да замисле куда би људи ишли када то буде изграђено, да ли да науче да користе софтвер да им то нацрта, или су напросто лењираши старог кова, нешто као што се за студенте машинства причало да им је мозак обложен милиметарским папиром.
Легенда, можда урбанизована а можда и не, вели да Јапанци кад праве парк, напросто издрљају терен, посеју траву и чекају да се угазе стазе. Па то угажено онда поплочају – дакле стаза ће да буде тамо где је стаза. Доживео сам то само једном, кад је после лекс специјалиса 1997. најзад засела изабрана власт у овде граду, поплочали су једну косу стазу испред библиотеке, која је пре тога прекопавана па утабавана бар тридесет пута. Али на томе се стало.
Јер тај ум, који гледа да тера људе да иду куд им се каже, није само у главама архитеката и других планера јавних места. Они често ураде посао како треба – на стадионима направе потребан број улаза, око зграда довољан број места за паркове и паркирање, и градитељи понајчешће и ураде како им се нацрта. Него онда дође неки кербер, ака шеф обезбеђења, и нареди да се затворе сви улази осим једног (случај девојке која је погинула улазећи на концерт Рибље Чорбе у Загребу осамдесетих). Чак и не мора да буде неко место где се наплаћује улаз – по разним фирмама сам виђао, посећујући их послом, да разне бочне капије буду замандаљене. Чак и по кафанама, мензама, тржним центрима (!). Понекад и главни и велелепни улаз у зграду, тик до паркинга, буде не само закључан него и затрпан којекаквом старудијом – господо пословни пријатељи, изволте обићи 500м кроз теретни улаз, обезбеђење! Не можемо дозволити да нам којекакви улазе и да неко нешто украде а да није бар шеф одељења, сви сте сумњиви!
И то нема везе са капитализмом, социјализмом и филателизмом – то је тако у главама управљача простором. Кад стигнем негде, већ по томе како се улази видим какве главе управљају тим. Да ли ме терају да идем куд они хоће, или ипак цене моје нула зарез три секунде. Сетите се овога кад год одједном више не можете да прођете онуда куд сте навикли. Неко вас тренира.