Danas su izbori. Nepotrebni, predvidljivi, samim tim i besmisleni, ali ipak jesu.
I baš dan pre današnjeg moj omiljeni izvor intelektualne zaraze, ranije poznat i pod imenom „Politika”, iskoristio je da nas podseti na duboke podele, pre svega prvo- i drugo- srbijanske provinijencije, a onda i sve ostale podvrste, od cigana i grobara do komunista i četnika. U to je ime Ana Otašević sklopila pet tekstova na zadatu temu. Pa uprkos trudu rezultat je ispao mršav. Tema je izgleda presušila. Ipak, trud nije bio uzaludan – dubokopoštovani dr Žarko Trebješanin je primetio kako je Dušan Kovačević „klasik naše književnosti i sjajan znalac srpskog mentaliteta“.
O, pa ne znam baš, rekla bi Pepi i drugarima madam Gazela. U to ime, da čujemo jedan klasik.
Nemam pojma, da vam pravo kažem. Navaljuju na nas (ili na koga li već), dominiraju, senku bacaju nekakve lokalno specifične živuljke, zainteresovane samo za nas – a time i vredne samo nama, te eventualno najbližem komšiluku. Eto recimo taj Dušan Kovačević, navalio je na mentalitet lokalni iz sve snage, pa više čovek ne može ni da se razbere da li je u pitanju „znalac“ ili „stvaralac“ ovdašnjih karaktera. Srećom pa šta god da je, ne gine mu laskava titula „klasika naše književnosti“.
Pre 400 godina umro je u Engleskoj jedan dramski pisac – Vilijam Šekspir – koji je pisao drame čija se radnja odvija u Italiji ili Danskoj. Da li je Šekspirovom globalnom uspehu (kako bi se sada reklo) kumovala imperijalistička priroda naroda kome pripada ili njegov izbor tema? Ima li retoričkijeg pitanja? Budimo pošteni kada odgovaramo na njega. Šekspir je naš pisac zahvaljujući tekstovima koji se odnose na svakog čoveka, bez obzira na rasu i naciju, kao i zahvaljujući strahovitom naporu Branislava Živojinovića. Ko se nije smrknuto osmehnuo nad rečima „Štednja, Horacio“?
A zamislimo našeg Dušana kako danas piše dramu koja se odvija u, recimo, Burkini Faso. Nemoguće! Mozak se spopliće na sam pokušaj. Uistinu, ako je – a svakako jeste – surovo porediti Šekspira i Kovačevića, jasno je da ova surovost upravo proističe iz motivacije: dok je Šekspir istraživao čoveka, Kovačevića interesuje isključivo Srbin. I nije Kovačević jedini, daleko bilo. Primetićete da u Srbiji praktično svaka, u narodu & medijima neupitna veličina, od Tesle, Mileve i vesele Rade Stijović, praktično svakog našeg glumca a posebno glumica, Cece i ostalih šaulića, Riblje Čorbe i ostalih izvođača etno muzike, pa do Dobrice i posrnulog Matije, svoje uporište i ukorenjenost održava upravo jedino ovde. Takva nam je elita: amaterska, parazitska, na prodaju.
(Najbedniji dokaz ovoga je Marko Blagojević. Današnji su izbori prvi na kojima CESID neće imati legitimitet, jer je gospodin Blagojević blagoizvoleo odlučiti da njegova, a samim tim i CESID-ova, nezavisnost ima cenu. Bedno.)
Stoga je podela na ove ili one Srbije obično poturanje muda za bubrege. Savršeno je svejedno koja je Srbija trenutno na vlasti, jer ovakvo sitnojajarsko stanje stvari nije predmet podela, naprotiv. Upravo je vekovna homogenost Srbije na polju sveopšteg amaterizma elita i njihove isključive zainteresovanosti za privatnu verziju civilizacijskih istina stvarni razlog zbog kojeg slavni „srpski brod“ fascinantnom preciznošću gađa isključivo hridine. I tu ovi izbori ništa promeniti neće. Srećno nam, ili kome već, bilo.
Muzički klasik mi baš osveži tmurno jutro. A posle njega krenulo u istom prozoru Iron Butterfly “In a Gadda Da Vida”. Ako je tako bilo predviđeno, pun pogodak!
Pa sad baš predviđeno… Ali, ako je pun pogodak, onda je pažljivo planirano danima! 🙂