Veća fotografija je ovde.
Jedna od prvih lekcija koje sam savladao u fotografisanju muzičara na sceni je glasila “Bliže!”, pri čemu nije toliko bitno kako ćeš se približiti – položejem ili teleobjektivom – dok god možeš da popuniš kadar kako treba.
Engleski blues-rock gitarista Norman Beaker već je gostovao 2013. godine u Kikindi na Jazz & Blues festivalu (koji se održava svakog novembra; stići ćemo i tamo), a 1. aprila 2014. se ponovila prigoda da slušamo njegov trio u kamernoj atmosferi lokalnog kluba Horn, koji je tada vodio naš drugar Dragan, inače organizator tog festivala. I šta da vam kažem: stajaći sto pored muzike, muzičarima sam mogao da udaram čvrge (za šta ne bi bilo razloga, doduše) i samo što se nisam popeo na scenu dok su svirali… Ne, čekaj malo, jesam se popeo tih 15 cm u par navrata. Ulov je bio dobar iako smo Bule i ja popili omanju reku piva (alkohol i fotoaparat ne idu zajedno), a ključni element uspeha tih fotki tada beše baš to što sam bezočno upadao u perimetar muzičara.
Pitao sam matorog da li mu smeta što ga fotografišem izbliza, na šta se samo nasmejao i rekao “No! Just do your fuckin’ job and send me a couple of shots, will ya?” 
Још је Капа рекао “ако ниси задовољан фотком, ниси пришао довољно близу”. То знају и у Наси, и поједоше се живи.
Robert Capa je tu svoju misao platio glavom… Tako da oprezno sa takvim podukama 😀
No, što je fakat, fakat je. U ovoj vrsti fotografije, bez diskusije, važna je popuna kadra. Ajde-de, postoje totali koji rade posao, ali tu je poenta u vizuelnom ugođaju scene, što je nedovoljno da se prenese prava stvar. Poenta scenske akcije se postiže samo dovoljno krupnim planom. Znam jednog što je to empirijski shvatio tridesetak godina pre mene. Biće da ga i ti poznaješ
Vaša priča o fotkanju je OK ali Norman mi je svirao, na uvce, za rođendan. Vrh!