Veća fotografija je ovde.
Moji drugari iz kikindske rock grupe Kum su bili toliko oduševljeni mojim fotografijama sa koncereta na gradskom trgu u Kikindi u leto 2014. da su me pozvali da budem “zvanični fotograf” sledećeg koncerta u toku Dana ludaje, u oktobru 2015. Odazvao sam se po staroj naučnoj metodi “teško žabu u vodu naterati”, a ekipa mi je dala pravo na access all areas, uključujući šetnju binom tokom koncerta (što nisam zloupotrebljavao) i prolaz pored obezbeđenja unutar ograđenog prostora bine, gde sam mogao da hvatam najbolje uglove. Tako je i bilo: spremio sam se za zadatak, znajući tačno šta treba da uradim, a momci su teatralno ponašanje na sceni očigledno uvežbali, pa je sve prošlo na obostrano zadovoljstvo i uz ulov kakav nikad nisam ni ja imao kao fotograf ni grupa Kum kao objekat snimanja.
Posle me je Siniša Pašić, šef benda (ovaj čupavi gitarista levo) pitao kako je moguće da ja, amater, imam toliko bolje fotke njihove svirke od jednog lokalnog profesionalca, koji im je čak tražio pare za sesiju, morao sam da se nasmejem. Pa upravo je to prva razlika: taj juri da zaradi, a ja imperativ zarade nemam. A drugo i bitnije, gde ne vredi biti lažno skroman: ne možeš uspešno fotografisati nešto što ne razumeš. Očešao sam se i ja o svoje deo scene u doba kad sam svirao, beše to davno, pa znam za neke trikove. A ima i treće: ovog puta, kao nikada do sada, slikao sam svirku polako. Kad ne žuriš, a imaš plan i znanje kako da ga sprovedeš, ne možeš omanuti. Od preko trista ekspozicija, imao sam pet tehničkih škartova, desetak škartova kompozicije i možda dvadeset redundantnih kadrova. Uz malo oštriji kriterijum odabira, opet je ostalo oko 200 fotki sa kojima je bilo lako izaći pred drugara i naplatiti mu dogovoreni honorar za uspešno obavljen posao – odličan produženi espreso.