Szöveg nélkül: csővezeték

У тим налетима оптимизма и свеопштег напретка раних шездесетих (но не рекоше на коју се то страну напредује), после телекомуникационог сателита добили смо и песму о… нафтоводу.

Ту је баш згодно што нема текста, иначе… шта би имало да се каже о дугачкој цевуљаги?

Ово су некакви Д Шентејз, што је вероватно требало да звучи француски, онако како већ Амери умеју да замисле како би француски требало да звучи. Песма (која се не пева, упркос називу групе) је изгледа била популарна, јер је се некако и сећам.

Наравно, изводио ју је ко је стигао, па чак и неки Млади, који су се понекад појављивали и под именом Тхе Младис (ех, та бољка опонашања и пресликавања). У ствари, имам негде добра три сата домаћих бендова из тог времена, све сам инструментал, мада ту има и доста обрада класичних ствари – “Лабудовог језера”, теме из “Фауста” итд.

Него, обратити пажњу на наступ ових Шентеја. Не налазе се у сали за игранке, која је њихово природно станиште, него на сцени, опкољени с једне стране камерама и рефлекторима и вероватно озбиљном публиком (која је платила улазнице да присуствује у студију) а с друге ревијским оркестром, с којим се слажу ко пиле и сисе. Приде, то су све електрични инструменти (осим, ајде, бубњева) али нигде нема појачала, дакле свирају на плејбој… плејбек. Како је то рекао Бранко Радичевић, “један поје, други зија, то се зове појезија”. И клавијатуриста, за кога кажу да овде свира клавир (а који ја никако не успевам да чујем) бајаги свира на некаквом преносном хемонду или тако нечем, јако слично оном што је у то време имала наша наставница музичког. То је бар имало своје звучнике, али… неко је мислио да би било ружно да се на тако угледном месту, као што је теве студио, виде некакве жице, па ни то сокоћало није добило струју.

Није ни чудо што изгледају смотано, уштогљено и заправо смешно. Јесте чудо што је потрајало још добрих петнаестак година док се није схватило да овако упакован рокенрол није телевизичан. Ако хоћете добру телевизију на ту тему, однесите камере на лице места, на концерт. Умете ви то, како иначе преносите спорт. Али не, логика телевизијске производње је била да сви треба да долазе тој великој институцији на ноге и да у њеној кући, под њеним условима, покажу шта имају, или да се не покажу уопште. Ту није било много разлике између земаља – неки су мислили да то тако треба, неки да тако мора, а они који су мислили другачије нису бивали припуштени к кајасима. Изгледало је то подједнако јадно на свим странама, без обзира да ли су такав третман доживљавали Кинкси, Стонси или Корни група, сви су били те рибе на сувом.

Но, док се телевизија опасуљила, рокенрол се више није дао тако лако упаковати. Све је већ узнапредовало у разним правцима и… прилика је пропуштена. Атмосфера игранки из шездесетих је остала забележена у понеком филму; разних као фол игранки је било током целих позних шездесетих, седамдесетих па и касније, али то касније је већ било нешто друго, то су рокери преузели телевизију а не обратно.