Utovar nedeljom, 17. april

Od svega po ništa.
Problem je u tome što vi odmah mislite da znate o čemu mislimo.
Još veći problem je u tome što ste u pravu.

Da li znate šta je to Peterov princip?

To je stav da u svakoj organizaciji u kojoj napredovanje zavisi od rezultata i uspešnosti svako može dostići nivo svoje nesposobnosti. Prosto, napredovanje sledi kao nagrada za raniji rad na nižem nivou odgovornosti, što znači da se na viši nivo zapravo ne dolazi uz dokaz spremnosti za novi položaj. U jednom času, onaj ko napreduje dostiže nivo na kojem više nije kompetentan za to što radi, ali on na tom mestu ipak ostaje, nužno izazivajući negativne efekte po sistem.

U takvom ambijentu, stvar se spasava jedino samoregulacijom: postoje ljudi koji ne žele da napreduju na nivo koji je iznad njihovih realnih mogućnosti. Problem je, pak, u tome što se takve odluke donose na osnovu savesti, a poznato nam je da je nedostatak savesti najčešći od svih socijalnih nedostataka. Jer, nekompetentni na visokim funkcijama su i nesavesni.

Treba li dalje?

Naravno da treba. Ali ne možemo biti isključivi. Politikom se bave i oni koji su iskreni u svom nastojanju da doprinesu napretku zajednice. Na sreću svih nas, oni koji su već dostigli Peterov princip znaju da bi ih takvi ugrozili, pa čestiti ljudi ne dospevaju visoko, nego se njihov entuzijazam kanališe u nekim operativnim poslovima, za nagradu od tri groša ili trideset srebrnjaka, zavisno od zasluga. Uz pretpostavku da nema korupcije, što je labava teza, ali hajde da danas budemo optimisti, ti “zaglavljani” u srednjem sloju zapravo nose ono malo napredovanja društva dok ostali paradiraju, plaču pred kamerama i kisnu bez kišobrana kad god se za kišom ukaže javna prilika.

Pravo pitanje glasi: šta da radimo sa svima ovima koji su previše mladi i još uvek željni svega dostigli svoj nivo nekompetentnosti, pa ne puštaju svoja mesta? U demokratskim društvima vlada pravilo otvorenosti, pa onaj niže ima pravo da prozove onog gore. Problem je, pak, u tome što se u demokratski manje razvijenim društvima to prigušuje. Ali cenzura više nije dovoljna, jer svet primeti cenzuru. Umesto toga, sve brže i sve šire se srednji sloj kompetentnih menja nekompetentnima, koji ne prozivaju one iznad sebe da im se ne bi uzvratilo. Zato na nižem nivou odlučivanja često preovladava princip negativne selekcije, a to kao posledicu čini da elementi sistema počinju da se raspadaju po šavovima. To, najzad, dovodi do toga da se stvara neverovatni krug laganja u medijima i sve veće razlike između priče političara i faktičkog stanja u društvu.

U tom začaranom krugu otvara se hiljadu pitanja.

Mi smo, nažalost ili na sreću, još uvek kompetentni za poslove koje radimo i ne pada nam na pamet da taj kredit trošimo na politiku. Zato vam ne nudimo nijedan odgovor.

Zašto onda postavljamo tolika pitanja između redova i u njima, pitate?

Zato, dragi naši, što svako od nas mora naći sopstvene odgovore na sva pitanja koja ga žuljaju. Jao si ga onome ko drugi u njegovo ime pita, a još veće jao onome za koga neko drugi odgovore kroji.

Izbori se bliže. Mislite o tome.

_ * _

U međuvremenu, ne po prvi put, a nadamo se ne i poslednji, bili smo blagosloveni velikim opterećenjima na poslovima koje smo radili, pa za praćenje dnevne politike nismo imali vremena. I opet, po ko zna koji put, u takvoj situaciji se opet nametnuo princip volšebnog prezasićenja informacijama: koliko god mi bili voljni da to stanje odricanja od dnevnih vesti pretekne što duže, opet je ispalo da znamo skoro sve što se dešava. Kako je to uopšte moguće, koji su mehanizmi uključeni u princip volšebnog prezasićenja informacijama i, naročito bitno, koji je delija dao taj trivijalni naziv ovom paradoksu – nije nam poznato.

U vreme medijske smutnje, izgleda da ne postoji način da se sakrijemo od pritiska nametnutih informacija. Ispod kamena ne možemo živeti, a provoditi život u bekstvu od sve agresivnijih ludaka baš i nije neka perspektiva. I šta sad, kad su skoro sve interesne grupe organizovale busije na ulici?

Imamo predlog za vas. Nije prijatan i neki od vas ga neće prihvatiti, jer iziskuje da jasno i glasno upražnjavate nepristojnost. Ali ako možete podneti takav način, jer drugog načina nema osim da vazda trpite teror kretena, onda je lako: kad vam neko prepreči put, recite mu “Marš!” što glasnije i napravite pokret rukom u nameri da raščistite putanju pred sobom, kao kroz neko granje; pritom se nipošto ne zaustavljajte.

Da ne bude nejasnoće: ta stvar je recipročna, a vi niste izazivač te situacije. Najpre oni povređuju vaš prostor kretanja na trenutak; zatim vi povređujete njihovu sujetu na trenutak i svemir ostaje u stabilnom stanju. Svet će nastaviti da se okreće, a vi ćete za tri sekunde brže napustiti mesto susreta, što je dobar ishod za vas. A ako vam je baš toliko stalo do hemijske olovke, bloka i upaljača, znajte da njihova cena u obližnjoj papirnici nije veća od 50 dinara, ako i toliko.

_ * _

Zahvaljujući otkriću da je deljenje nulom moguće u dnevnoj politici, sledeće nedelje u podne, ako poživimo toliko da utovar 24. aprila bude objavljen, nećemo poštovati izborno ćutanje (to je ono što neki pogrešno nazivaju izbornom tišinom).

Savet Alana Forda:

Ili posti ili jedi. Nemoj druge da zajebavaš samo zato što si ubeđen da post ima veze sa ishranom u 21. veku. Ovaj savet je besplatan, ali samo ako ga spremite na vodi.

Da vas, uzgred, pitamo i ovo: da li znate šta je to Dolsonov princip?

Dolson veli da Peterov princip ne može da napravi štetu, jer što je viši nivo menadžmenta, to je posao lakši. Ovo je zgodno mesto da zastanemo i prepustimo vam tastaturu u ovoj diskusiji. Ovo je, takođe, i nezgodno mesto da zastanemo i prepustimo vam tastaturu u ovoj diskusiji, jer ne postoji način da se iko ikako složi sa vama. To je već stvar koju objašnjavaju neki logički paradoksi pomenuti u uvodnom prilogu, od kojih je najpoznatiji onaj koji kaže da ne postoji rezultat deljenja nulom, iako mediji tvrde drugačije.

Hajde da uposlimo kapacitet autora i čitalaca Suštine pasijansa, pa da razmotrimo stav lika koji tvrdi da je Neil deGrasse Tyson glupan. Izvinjavamo se onima koji jezikom imperijalis’ćke sile ne vladaju dovoljno da bi makar sledeći isečak (a kamoli ceo članak) pročitali sa potpunim razumevanjem, ali ovo je bilo jače od nas:

Even when he was making a go of being a proper academic, Tyson didn’t exactly have the most glittering record. He didn’t get the PhD he was studying for at the University of Texas and had to go elsewhere for his qualification. Obviously, rather than take responsibility for his academic performance, Tyson has blamed racism. In reality, Tyson was playing in bands and appearing on stage instead of completing essays. Typical science PhD students are at any given time either studying, teaching or sleeping.

It’s tough to avoid the conclusion that much of what is frustrating about Neil deGrasse Tyson stems from identity politics and the victimhood ideology peddled by leftist academics and journalists. Despite all his media success, Tyson insists that racism is responsible for his academic failures, alluding to sinister “forces” that keep women and ethnic minorities down.

Hajde da kažemo da taj Milo Jianopulis ima plemenitu nameru da istera stvari na čistac, mada na početku bavljenja tim likom nije baš najjasnije da li ima ikakvu drugu nameru nego da stvori svoje ime gazeći po imenima onih koji popularizuju nauku. On polazi od pomalo otrcane teze da pravi akademci u jurnjavi za doktoratom – ili uče ili podučavaju ili spavaju. Uto lagano lamentira nad činjenicom da neko ko se aktivno i intenzivno bavi popularizacijom nema vremena da objavljuje naučne radove. Najzad, likuje dokazujući da Tyson grdno greši zato što hrišćane i sajentologe trpa u isti koš, te navodno prenebregava biografski podatak da je Njutn bio duboko zavetovani hrišćanin, a Đordano Bruno spaljen zapravo zato što je bio vođa kulta; na stranu što Tyson to nije prećutao, ali ajde-de. Tek tu i tamo mili naš Milo ubaci poneku vešto prikrivenu poluistinu, poput tvrdnje da je Tyson autor ponovljene serije Cosmos (niti je serija ponovljena, nego napisana od nule; niti je on autor, već samo narator), do neutemeljene optužbe da Tyson eliminiše etiku i filozofiju iz nauke, čime ga izjednačava sa nasleđem nacističke ideologije. A u međuvremenu ga je prošetao od kvalifikacije da je levičar do uverenja da je agent liberalnog kapitalizma.

Možda bi Milo na tom mestu u tekstu potegao i tezu o rasizmu kao oružju Neila deGrasse Tysona, ali to je potrošio u prethodnim pasusima, tvrdeći da se Tyson provukao kroz akademsko obrazovanje do visokog nivoa isključivo zahvaljujući eksploataciji boje svoje kože, što verovatno ne bi uspelo ni nekim čuvenim akademcima iz Srbije.

Ovaj Milo Jianopulis više liči na veštog new age propagatora lenjiraškog pogleda na svet (ima da ti bude lepo i tačka! ima da se baviš u zadatim okvirima i tačka! ima da zaboraviš na mogućnost renesansnog pogleda na svet u 21. veku i tačka! nećeš širiti praksu kritičkog razmišljanja i tačka!). Na mahove je teško izdržati nastavak čitanja tog članka, jer čovek počne da lupa gluposti kao da nema vremena da završi misao jer mu se jako kaki ili ga je mama poslala da hitno kupi kilo brašna i prašak za pecivo, a on ne bi da prekine pisanje, jer će mu trenutno uhvaćena… hm, misao… dobro… misao pobeći, a sledeća fraza koju izmisli neće imati takvu snagu.

Samuraj Skoja dežuran na ovom utovaru nije se posavetovao ni sa kim pre pisanja ovih redova, pa su prethodni redovi isključivo stav jednog čoveka, a ne cele ekipe Suštine pasijansa. Ali potvrdu ispravnosti svog stava je našao u empirijskom iskustvu dobijanja blokade od jednog lika na fejZbuku. Ta blokada nema bogzna koliku težinu dokaza, s obzirom na to da je pomenuti postavljač blokade odavno poznat kao beskičmenjak, ali svejedno: vredelo je barem sa nekim ukrstiti koplja, pa makar tome više ne ostalo traga.

Nema odustajanja. Najzad, ovaj Samuraj izražava iskreno očekivanje da će se bar neko od dobrih čitalaca ovog utovara složiti sa stavom da mili Milo lupa gluposti… Ili makar da će podržati ideju da su popularizatori nauke, pogotovo oni šarmantni i elokventni kao što je to Neil deGrasse Tyson, jednako potrebni ovom svetu koliko i “pravi” naučnici.

Jer, dok “pravi” naučnici i dalje, nakon stečenog doktorata, po navici ili po moranju,”samo uče, podučavaju i spavaju”, ipak neko mora da skrene pažnju svetu koji ne čita žurnale Science i Nature na njihov sadržaj, kako bi u javnosti učinio kakvu-takvu ravnotežu u odnosu na sveopšte širenje sve malignijih vidova gluposti. Čovekoliki demagozi koji šire new age propagandu ove vrste kao mili naš Milo, pa još iz ugla ad hominem, štetni su za ovaj svet jednako koliko i reality TV praksa, ako ne i više.

Inače, nije ovo sve: mili Milo je, izgleda, imao plan da se ostrvi na sve popularizatore nauke redom; ali kako stvari stoje, umorio se posle dva nastavka. U sledećem nastavku svoje serije new age dekonstrukcija, on je pokušao da diskredituje lika koji je pronašao originalnu formulu privlačenja pažnje populacije na nauku kao moguću platformu za nalaženje odgovora na sva pitanja. Na kraju, na vama je da sami odlučite ko je u pravu: Milo Jianopulis ili Bill Nye? Milo Jianopulis ili Neil deGrasse Tyson?

Samo, molimo vas: ne pecajte se na ponudu rešenja u okviru bipolarnog sveta. Ovde zaista nije reč o tome da li treba izabrati liberalni kapitalizam ili new age idealizam. Ovde je reč o tome da li onima koji su pronašli uspešan recept za propagiranje nauke u prebrzom svetu treba osporiti kapacitet da to i rade. I to tako da kad oni iskoče pred kamere da daju svoju repliku na aktuelnu ideju da je svet ravna ploča, mi ne stavimo prst na čelo, jer za tim stvarno nema potrebe, nego se presamitimo od smeha, što je jedina pametna reakcija na glupost tog nivoa.

I još nešto: slobodni ste da ignorišete postojanje ovakvih dešavanja u svetu oko sebe. No, kao u slučaju politike, ignorisanje je uvek opcija, ali nikad nije rešenje. A onako usput, pokušajte da primetite i to da je politika efemerna, dok nauka opstaje, pa od ignorisanja sudbine razvoja nauke ipak zavisi malo više toga nego od politike.

I najzad: izvinite što za vaš račun čitamo između redova, što nije praksa Suštine pasijansa: nije nam namera da vređamo vašu inteligenciju. Međutim, ovo je previše važno da bismo tumačenje ove stvari prepustili nehotičnom propuštanju poente.

Ako baš hoćete, ove redove piše neko ko čvrsto misli da je svetu potrebna nova renesansa, nemajući pritom ni najmanji trag ideje o tome kako bi ta renesansa trebalo da se sprovede – osim možda činjenice da nauci, pogotovo fundamentalnim prirodnim naukama, treba dati centralno mesto u obrazovanju od najnižeg uzrasta. Uz matematiku i umetnost, naravno, i razvoj dominantno kritičkog mišljenja.

_ * _

Naknadnu zahvalnost upućujemo Nenadu AKA Miti via FB na skretanju pažnje na ovaj problem, zauzimanju nadasve konstruktivnog stava u raspravi i doslednom održavanju reputacije čoveka koji se različito ponaša uživo i onlajn, jer nije lako živeti bez kičme.

Šta ćeš.

U slučaju da se od prve rečenice u prethodnom prilogu ne slažete sa nama, što je svakako stav koji uvažavamo, spremili smo vam aranžman lepih plavih spirala.

Vama ostalima smo pripremili optičku varku sa vešto uklopljenim kružnicama.

Na satu je 8:45, radnik ulazi u radionicu, a šef se ostrvi na njega:

– Pa gde si ti, pobogu! Trebalo je da budeš ovde u 8:00!

Radnik se osvrne oko sebe, pa pita:

– Zašto? Šta se desilo u 8:00?

Surf nedelje, mada je verovatno već kasno da učestvujete, ali makar overite dešavanje: porazgovarajte sa slučajno odabranim Šveđaninom.

Elem, Turistički savez Švedske je odlučio da valjano obeleži dvesta pedeset godina (!!!) otkako je donet zakon o sprečavanju cenzure (koji je, uzgred budi rečeno, tamo još uvek na snazi). Ideja je u tome da pozovete rezervisani broj u Švedskoj (nije džabe, ako se pitate), a telefonski automat vas prebaci na slučajno odabrani broj neke osobe u Švedskoj, sa kojom možete da popričate o čemu god želite. Nismo ukapirali da li se ovo odnosi na celu populaciju u Švedskoj ili samo na dobrovoljce, ali zvuči baš šašavo – i sjajno.

Evo i jednog audio zapisa razgovora koji je tako vođen.

Još malo, pa trećina godine istekla…

Priznajte: koliko knjiga ste pročitali ove godine?

Još malo, pa trećina godine istekla…

Da li ste smislili dobar izgovor ako vas neko uhvati na delu da čitate knjigu umesto da gledate TV?

Još malo, pa trećina godine istekla…

Tjah, što bi rekao Lajavi.

Izgleda da sve politike imaju ugrađenu želju za zaboravom.

Rajko Grlić, reditelj

Priča navodnog svedoka: dvojica sveštenika piju kafu na terasi ugostiteljskog lokala. U neka doba, pozovu konobara i pitaju koliko su dužni, a ovaj im kaže:

– Obično daju po dve hiljade.

(Tnx Tibor via FB)

Pitali Čubaku šta misli o kokakoli, na šta je on odgovorio:

Slušajte, dobri ljudi: izbori se neumitno bliže i krajnje je vreme da vas podsetimo na viceve koji nisu smešni jer vređaju inteligenciju, ali su korisni jer su poučni. Drugim rečima: ti vicevi predstavljaju idealnu antitezu predizbornoj kampanji one jedne interesne grupe koja ima pare da zatrpava celu zemlju smećem metodom vertikalnog lepljenja/kačenja.

_ * _

Dvojica kampera hodaju šumskom stazom, kad čuju neku buku preko obližnjeg proplanka, na udaljenosti od možda trista metara. Odjednom odande iskoči ogroman medved i navali da trči ka njima velikom brzinom. Jedan od kampera brže-bolje skine ranac, izuje gojzerice, izvadi sprinterice i počne da ih obuva.

– Šta to radiš, budalo jedna! – zavapi drugi kamper – Zar misliš da će ti sprinterice pomoći da budeš brži od medveda?

– Ne treba da budem brži od medveda. Dovoljno je da budem brži od tebe.

Regionalne poslovice nam otkrivaju bogatstvo podneblja.

Klan se klanom izbija.

— zemunska poslovica

Nego, da li ste primetili: političkih viceva je sve manje, a oni preostali su sve kraći. Kakva su to vremena došla… Ne može čovek više ni da se smeje.

Ne, nema veze što ništa nije smešno. Jer prvo je prestalo da bude smešno, ali vicevi su i dalje opstajali. A sad više nema ni viceva, nego… Da zaćutimo, je li tako? Tako je.

I dalje tražimo najlepše mesto na svetu. Predstavljamo vam kandidata broj 5.

Nikad ne sudi na prvi pogled. Jer zaključivanje na prvi pogled je podložno greškama u percepciji stvarnosti.

Nikad ne zanemaruj važnost tekovina revolucije za razvoj estetske hirurgije.

Vremena su takva da se svaka instant kafoidna supstanca poistovećuje sa najboljom kafom, a svaki ispisani verbalni isprdak se poistovećuje sa mišljenjem. Problem nastaje onog časa kada vi mirne duše odbacite izjavu koju je mirne duše i trebalo odbaciti, a neki zamlata vas prigrabi za rukav i počne da vam soli pamet na temu kako to nije trebalo da učinite, jer “ima tu nešto, inače se ne bi ni saznalo”. Trik je u tome što je svakom od nas dat prostor da o ljudima, stvarima i pojavama stekne neko mišljenje (ili makar trenutni stav), a realne su prilike da se nađe neki dokonjak koji će tome suprotstaviti neki svoj misaoni rezultat koji ide u suprotnom smeru.

Od reakcije na takvu pojavu će zavisiti to kako će ljudi suditi o vama.

Suočavanje mišljenja je uobičajena praksa među ljudima kojima je stalo do permanentnog učenja i sazrevanja, jer svako pametan zna da će samo susret sa suprotnim stavom učvrstiti znanje. Ako ste bili u pravu, potvrdićete to uspešnom odbranom napada iz bilo kog smera. Ako niste u pravu, naučićete nešto i postaćete za mrvicu odgovorniji prema znanju. Ako je sagovornik neozbiljan i sklon devijantnim rešenjima (poput onog Mitinog rešenja), onda ste sami krivi što ste se sa takvom osobom upustili u raspravu, pa tu nema šta da se analizira.

E sad, sve bi to bilo jednostavno kad bi bilo samo tako. Uočavamo gotovo neverovatnu pojavu čak i kod obrazovanih, čestitih ljudi, koji su inače skloni uljudnim konfrontacijama i poštenom priznavanju pravog rezultata rasprave, čak i ako to znači poraz u raspravi. Elem, kada je reč o navikama u ishrani, racionalni stavovi se jako brzo potroše i potom ustupaju mesto nimalo prijatnom uzajamnom gađanju partikularnim rešenjima (da ne kažemo drugačije).

Znate o čemu pričamo, zar ne?

• Priča o izboru porekla namirnica u ishrani, na primer, vođena kroz prizmu etičke rasprave o pravu na oduzimanju života biljkama, životinjama i ljudima (ne kanibalizam! Nego ovi potonji stradaju od davljenja takvom pričom).
• Potom priča o korelaciji između kalendarskih šema i dozvoljene količine zasićenih masnih kiselina u namirnicama, naročito tumačena iz ugla metafizike poštovanja tradicionalnih svetonazora nametnutih u onim vekovima kada nisu postojali zamrzivači, hladnjače, konzerve i ostale napredne tehnike dugotrajnog čuvanja hrane, kao ni plastenici i ekspeditivan globalni saobraćaj namirnica, koji skupa omogućavaju plasman robe na tržištu van sezone prirodnog dospevanja za konzumiranje u lokalnim okvirima.
• I najzad, neuka ali dubiozna rasprava o metamodelima uticaja na rodnost, te bujnost biljaka i prirast životinja kroz prizmu zdravstvenih, etičkih i zavereničkih posledica genetske modifikacije izvora hrane, uz potpuni izostanak razumevanja da tu u stvarnosti funkcioniše jedan i samo jedan ključni element – ekonomski.

Dodali bismo ovde i tezu ili dve o nekakvim navodnim izveštajima po kojima ova hrana ubija, a ona ne ubija, te bismo ih dosolili raznim kvazidisciplinama črez dijete (najčešće mimo svakog pravila o pravilnoj ishrani o kojem su nutricionisti najpre pozvani da daju svoju reč), ali pomenusmo već da sa neozbiljnim sagovornicima ne možemo da vodimo ozbiljne rasprave, pa zašto bismo to sad činili; nego, čisto ih pominjemo da znate da nismo zaboravili.

Dakle, primećujete li da ni u ozbiljnim razgovorima o ishrani niko nikada nikoga nije ubedio u suprotan stav? Ako do sada niste primetili, obratite pažnju od sada, pa nam javite svoje utiske. Ali pre nego što prijavite bilo koji primer, razmislite o motivima “obraćenog” i ne prijavljujte slučajeve čije motive niste zaista otkrili. I drugo: budite toliko pošteni, pa prijavite i vegetarijanca koji je počeo da jede meso, prijavite nekoga ko je redovno postio, pa prestao da upražnjava post (mislimo na ono što Srbende nazivaju postom: odricanje od mrsa sredom, petkom i tokom posnih perioda; o pravom postu, koji se kod iskrenih ljudi svodi na pročišćenje duhovnih načela, ne raspravljamo na ovom mestu). I pogotovo nam pronađite nekog ko zaista razume pozadinu genetske modifikacije prehrambenih sirovina, prihvata tu tehnologiju ili je odbija, svejedno, a potom je promenio mišljenje. Biće nam zanimljivo da saznamo o motivima tih obrta, jer možda ćemo naučiti nešto iz opisanih primera.

Dok ne sakupimo dovoljan broj uzoraka iz života, predlažemo vam da uživate u svežoj hrani koju je proleće donelo na tržnice i, nadamo se, na vaše trpeze. Držite se onih navika u ishrani koje smatrate najboljim za sebe i ne dozvolite drugima da vam nameću svoje mišljenje, baš kao što vi već nikome ne namećete svoje (zar ne?) i puštate slobodi mišljenja da se razmaše.

Prijatan ručak vam želimo. A posle ručka, čik odmorite i mozak – ako možete.