Australijanci imaju vrlo stroge zakone o pirateriji tako da na njihovu muzičku scenu možemo da bacimo uvce tek sporadično. Štošta može da se nađe na Cevki od njihove muzike ako ste dovoljno uporni, ali da neki album skinete putem torrenta i saslušate ga kao celinu da bi utisak bio kompletan – e, to ide malo teže.
Srećom, ima Australijanaca koji su radi da podele svoja iskustva i muzičku arhivu sa ljubiteljima dobre muzike širom sveta.
Kelvin je jedan od onih koji uživaju da započnu naizgled bezazlenu priču, a da posle toga potegnu nešto što niko ne očekuje. Prvo me je propitivao da li sam slušao njihovu grupu Do Re Mi (nikada nisam ni čuo za nju iako je bila kod njih popularna tokom osamdesetih, zazvučale su mi kao Bananarama), a onda me je uputio na žensku koja je pevala u njoj. Napomenuo je da je Deborah Conway bila uspešna manekenka pre nego što se posvetila pevanju.
Nemam poverenja u te što su bile manekenke/glumice/poznate u svom prethodnom životu koje su, uzgred, danas već poprilično uvele. Ako već treba da slušam potencijalna mjaukanja, treba barem da gledam u nešto lepo. 
Videvši da sam skeptičan prema njegovoj preporuci, Kelvin je potegao krunski argument – ona je ženski Paul Kelly. Kako je Kelly veliki i ozbiljan autor koga rado slušam iako je potpuno nepoznat kod nas (njihov Džoni Štulić), predao sam se i odmah se bacio na preslušavanje njenog prvog solo albuma kojeg mi je poslao.
Jes’ da su pesme tipične za mlade autorke koje se bore sa ljubavnim iskušenjima (Deborah je u vreme snimanja albuma imala 25 godina), ali to ništa ne mari. Pesme su uglavnom poletne, naglašeno melodične, odlično odsvirane i savršeno funkcionišu kao celina. Nema fuša i preskakanja numera jer bi gotovo svaka prošla kao uspešan singl. A Deborah peva zaista vrhunski i moćno, “za sve pare”.
Sada Kelvin mudro ćuti i čeka da mu zakukam za ostatak njenog opusa. A ja se, kao, pravim fini i lepo vaspitan, pa neću odmah da mu tražim. Kada mi stignu novi snimci, eto nama Conwayeve ponovo u gostima.