Досад смо се бавили инструменталцима из ранијих шездесетих, које за мене трају некад до ’64, некад до ’67, зависи о чему причамо. Ал’ су после дошли неки други и почели да раде то исто, само другачије. У овом делу избора неће бити само убитачни хитови, него и нешто лудака. Или, како би рекао Грба кад је чуо на који сам бенд натрапао, монструма.
Бенд је један од оних са скроз негугљивим именима: Man. Сад да ли то превести као човек или као мушкарац, порота још увек већа. Умеју они и да певају, и то врло добро и са занимљивим штимунгом, но прва њихова ствар која ми је доспела на плејлисту за редовније слушање је ова:
То сам вртео данима, кад год ми падне на ум, и за ових ваљда већ дванаест година ниједном није била у опасности да излети са листе. Ваљда се, као и обично, палим на ту сложену музику, која не леже ни на треће слушање, али зато има материјала и за двадесето и кусур, увек има још нешто да се чује.
Ко су момци немам појма, нисам никад тражио биографске податке. Довољно ми је што имају блесаве називе албума – овај се зове “две унце пластике са рупом у средини”, поштено, нема лажи нема преваре, то што пише то се и добије.
Е, сад, тражећи најбољи снимак за овај прилог натрчим на прави видео, и то снимљен 1971. – само две године након изласка албума. Срећа у Немце, они су те бендове редовно довлачили у студио и изгледа чак и да су их пуштали да свирају (упоредити са снимцима са почетка ове серије па ће се видети разлика). Међутим…
Уопште нисам начисто да ли је то иста ствар. Или је други део тога. Онако, на два слушања, рекао бих да је то друга ствар на исту тему, или са истом идејом, довољно да збуни оног ко је ставио наслов на овај видео. Свеједно, улази овде равноправно са првим снимком, иако овде чак и певају. Но… без иједне речи. Глас је музички инструмент у сваком погледу, осим што се не вади из футроле.
Ова песма, или ове две, су некако и типичне за њих. Иако као композитори нису ни до колена неким великанима које често спомињемо овде, успевају да од тих својих прилично једноставних коцкица саграде поприличне куле и градове, што је вештина за себе. Имао сам на диску ствари од сличних бендова, који су покушавали да истим методом, слагањем једноставних делова у компликоване грађевине, постигну овако нешто. Кажем, имао, па после обрисао. Ови претекоше.
Сад сам тек прочитао историју бенда и све ми се чини да је добро што је нисам пратио од почетка, а нећу ни сад. Много и превише, и небитно – то што делом каријере нису умели да се одлуче да ли су бенд или центар за обуку, па шта, догађало се то оноликима па нису ништа мање важни због тога.
Сад би требало да на крају напишем нешто целомудрено, као “није то важно, важна је музика”. Као да то нисте знали, него сте чекали да од мене чујете. Боље пустите ове две, једну за другом, још једном.