There’s fire in their atmosphere but calmness in the heart of Rose.
Waiting for the time to come, the universe to form.
Tell me who I have to pray to live a life like Rose
Ništa me od novootkrivene muzike nije ovako snažno razbilo još otkad sam onomad otkrio Mostly Autumn. Da bi stvar bila luđa, recept je isti.
Preporučujem malo glasnije slušanje ili dobre slušalice.
Ko su ovi, pitate?
Ovu numeru sam čuo pre oko nedelju dana na strimu Radio Paradise, mom omiljenom radiju, i razbio sam se k’o zvečka. Toliko me se dojmilo da sam koliko odmah založio dušu kod đavola ne bih li čuo više.
A više je bilo baš više.
O grupi Bears of Legend znam jako malo. Iz onog što ste i sami čuli znam da je reč o školovanim muzičarima koji umeju pametno da usmeravaju svoj talenat kroz čudesni amalgam barokne muzike, folka i progresivnog rocka. Skupina dolazi iz Kvebeka; doduše, dominantno pevaju na engleskom. Njihova muzika je izrazito autorskog karaktera, polifona u svim ravnima. To je pogotovo efektno kada je reč o pevanju, jer teško je ostati imun na te tople tonove.
Preslušao sam oba albuma koja imaju: album Good Morning, Motherland (2012), sa kojeg slušamo raskošnu numeru “A Life Like a Rose“, nešto je čvršće strukture od sledećeg, pod naslovom Ghostwritten Chronicles (2015). Postoje slojevi – od radiofonične egzibicije do skrivenih poruka u štogod zakukuljenim temama. Iskreno, nisam se udubljivao u sadržaj, osim na kraju prvog albuma, gde sam čuo minijaturu posvećenu onome što je urađeno starosedeocima američkog kontinenta, a što zbog jebene političke korektnosti ne sme da se nazove pravim imenom.
Nakon što smo i Jasna i ja pali na muziku grupe Bears of Legend, malo sam testirao i prijatelje iz svog muzičkog kružoka: kao i mi, i naši drugari čuju “nešto poznato” u toj muzici. Ja sam na mahove čuo Mumford and Sons, Jasna se pre nego ja setila Mostly Autumn (sram da me bude: trebalo je da se setim sam), dok su neki čuli Fleet Foxes, ELO, pa čak i Georgea Harrisona…
Nema tu ničeg čudnog: kompletan indie rock (kada pod tim labavim pojmom pokušavamo da identifikujemo muzički pravac, a ne činjenicu da je reč o izvedenici reči “independent”) počiva u neobičnoj ravnoteži između malih produkcija i velikih ideja. Produkcije su postale moćne i u kućnim uslovima (dobar Tascam studio sa 32 kanala i par čestitih mikrofona nije skuplji od malog automobila). Međutim, ideje su, groteskno, postale teže dostupne, jer vlada neprekidno stanje prezasićenja na globalnoj sceni. Ključ je u idejama koje mogu da se plasiraju; autorski izraz mora malo da sačeka da grupa stvori ime. Poneko ponekad uspe: sudeći po rezervacijama svirki za nastupajuću letnju sezonu, Bears of Legend već imaju prilično čvrstu reputaciju u Kvebeku. Hoće li ih Amerika poželeti? Teško. Mogu li se progurati u Evropi? Mogli bi, ali je pitanje dokle ti mladi ljudi dobacuju pogledom i ambicijom.
Vrlo rado bih ih gledao uživo.
It’s cloudy in the Holland sky but nothing hides to joys of Rose.
Details in the summer frame becoming simple thoughts.
Show me where I need to stay to live a life like Rose