Nakon kapitulacije Nemačke i Italije, Japan je ostao jedina država koja se nastavila boriti u Drugom svetskom ratu. Američka javnost bila je zabrinuta velikim ljudskim žrtvama na bojištima Tihog okeana (samo pri osvajanju ostrva Okinawe poginulo je 12.000 savezničkih vojnika), a nekako u to vreme izvršena je i prva uspešna proba atomske bombe. Japanska vlada odbila je da kapitulira, a tadašnji predsednik SAD Harry Truman dao je zeleno svetlo da se novo oružje isproba u ratnim uslovima.
Grad Hirošima sravnjen je sa zemljom. A tri dana kasnije i Nagasaki.
O ovim događajima napisano je nebrojeno knjiga, a još krajem pedesetih snimljen je i poznati film Hiroshima Mon Amour koji je dobio brojne nagrade. Urađen po scenariju proslavljene Marguerite Duras, kroz priču o ljubavnoj vezi mlade Francuskinje i japanskog arhitekte, govori o uticaju rata na pojedince i njihovo okruženje. Ako nikada niste pogledali taj film, potražite ga – vredi uloženog vremena.
Tokom 1996. godine došlo je do saradnje između dva velika muzičara – Bryana Ferryja i Davida A. Stewarata (Eurhytmics), koja se protegla na nekoliko godina. U planu je bio njihov zajednički rad; ali taj album, iz ko zna kojih razloga, nikada nije izašao. Snimci sa tih druženja su procureli pre par godina i mogu se naći na Cevki – potražite Alphaville Sessions, pa krenite redom. Kako su to izuzetno dobre i kvalitetne pesme, Ferry ih je ponovo snimio, pa su završile na njegovim solo albumima Frantic (2002) i Olympia (2010).
Tako je i pesma”Hiroshima” ugledala svetlo dana. Po svom dobrom običaju, Ferry ništa nije prepustio slučaju – pesme na albumu, pa i ova, naglašeno su atmosferične, filmične i samo pojačavaju utisak dok slušate tekstove. “Hiroshima“, iako ljubavna, zvuči čak i malo zlokobno, zahvaljujući nervoznoj gitari u rukama Jonnyja Greenwooda (Radiohead), koja na momente izleće iz miksa u prvi plan.
Od bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki prošlo je preko 70 godina. Još uvek se čudim kako oni koji drže prst na opasnom dugmetu do danas nisu ništa naučili.