Kad se vratim biću onaj isti

Nisam neki jugonostalgičan tip; svako vreme je imalo svoje atribute i ako ne useljavamo mrak politike u te slike, svejedno je gde su granice dok god ih u glavama nema. Ali se dobro sećam nekih magičnih trenutaka scene koju smo nekad nazivali “Yu rock” a koji se nikad nisu ponovili i znam da se više ne mogu ponoviti. Jedan takav trenutak – posebno upečatljiv. Mističan, u to doba nejasan, bez obzira prekrasan, jer reč je o jednoj od najboljih balada koje su u toj zemlji ikada spevane i otpevane.

Sećate li se Lačnog Franza?

Bio sam opsednut ovom pesmom, ali je nisam imao u svom repertoaru, iako je reč o vrlo jednostavnom zadatku za sviranje. Barijeru je činio jezik: nisam razumeo o čemu se peva, a kad ne razumem reči, džabe mi i da ih naučim napamet – nema kontakta.

Pesma “Čakaj me” je, zapravo, došla tek 1987. godine, kad smo prestali da o Lačnom Franzu razmišljamo kao o egzotici, nego smo ih svi voleli kao entitet vredan poput, recimo, Azre ili ondašnjeg Balaševića. U međuvremenu, možda tek kad sam počeo da razmišljam o toj mariborskoj grupi, počeo sam da razmišljam i o hordama ljudi oko sebe koji su prihvatali rock’n’roll muziku na engleskom ili bilo kom drugom jeziku paušalno, bez razumevanja, smatrajući da to nije ni bitno. Bilo bi to isto kao i u svakoj pop muzici: šalala tralala, koga briga o čemu pevaju, tandrčak, smok on d voter, hej džo, tralala, tako ti je mala moja, let it bi, čakaj me, ojlala.

U neku ruku, posrednim vezama, meni je možda baš Lačni Franz bio okidač da dobro naučim engleski; sviranje gitare, izbor repertoara i pevanje za koje sam uvek insistirao da bude sa tačnim rečima (čije nalaženje ili skidanje je nekada bio mnogo teži zadatak nego danas). Takav pristup jeziku i pokušaj da čitam knjige na engleskom su doveli dotle da mi danas prevođenje sa engleskog ispadne glavni izvor kore hleba…

Ali Lačni Franz baš zbog jezika nikad nisam valjano aposolvirao.

A eto, danas imam Cevku, pride prepev Arsena Dedića – i odmah se otvara novi horizont da pesmu koju neizmerno volim zavolim još više.

– * –

A tek onda šok kad sam otkrio ovu izvedbu Dade Topića:

Što reče onaj: od ovog može da se rikne.

– * –

Lačni Franz je ostao u nekom drugom vremenu kojeg više nema. Zoran Predin je umetnik visokog dometa – nije nimalo slučajno što mu je upravo Arsen prepevao ovu pesmu – čije stvaralaštvo udara pravo u dušu. Dosta sam te muzike čuo i mnogo je volim. Ali nikad ništa slično ovome, nikad ništa ovako snažno Predin više nije napisao, osim možda jedne pesme, ali ono je zaista nešto drugo, jer ona pesma je bol. A ova pesma je prkos beznađu.

Sad je mojih pet minuta,
bez kravate raskopčan.
Ako zbrišeš trag mi s puta
plesač sam koji pleše sam.

Sad je mojih pet minuta,
puškama straže pjevaju.
A zora kada noć proguta
one im pjesme vraćaju.

Izdaju me moje misli
koje su zabranjene znam.
Al’ kad se vratim bit ću onaj isti
na stanici što moli: čekaj me, čekaj me…

Danas su mi blizu zvijezde
stanem na prste i već su tu
da u džepu ih ponesem
sklona je sreća vitezu.

I mislim samo takve misli
koje su zabranjene, znam,
kad se vratim bit ću onaj isti
na stanici što moli: čekaj me, čekaj me…

Onda ću biti heroj tvoj
i za naše vječne sate,
otirač, sjena tvoga psa,
i bit ću vješalica, posuda za djecu,
kava u postelji i ljubavnik sa dna.

Mislim samo takve misli
koje su zabranjene, znam,
kad se vratim bit ću onaj isti
na stanici što moli: čekaj me, čekaj me…

Nema više ovakve poezije upakovane u sjajnu muziku. Neka ovo bude moj kvisko za nostalgični lament o vremenu kojeg više nema… Mislim, jebeš to vreme: meni je do takve muzike.