O kiču smo već raspravljali u nekoliko navrata na ovim stranicama i u diskusiji sa čitaocima nismo uspeli da nađemo pomirljivu formulu koja bi sve zadovoljila. Nema veze, kičerica nikada ne spava i sigurno će se ponovo pojaviti – sačekaćemo neki novi povod, pa ćemo da se vratimo na tu temu.
Ovo je pesma koja zove “Kič”: ismeva ga, a da, zapravo, ne spada u tu kategoriju.
Sredinom šezdesetih, blizanci Paul i Barry Ryan su bili velika tinejdžerska senzacija u Ujedinjenom Kraljevstvu. Imali su 16 godina, muzički pedigre (majka im je bila popularna pevačica pedesetih), odlično su pevali i lepo izgledali. Diskografska kuća Decca je trljala ruke, jer su za dve godine uspeli da uteraju osam pesama u Top 50. U tim trenucima činilo se da će pokoriti svet.
Ubrzo se pokazalo da muzički biznis Paulu ni malo ne prija, pa su menadžeri pronašli spasonosnu soluciju – on će nastaviti da piše pesme, a Barry će se okušati kao solista.
Nova podela karata se pokazala uspešnom, jer je već prvi singl Barryja kao soliste, pod naslovom “Eloise” (1967), bio uspešan – zaustavio se na drugom mestu engleske top liste i prodao u preko 3 miliona primeraka. Ryanovi su otkrili svoju novu muzičku matricu – lagani uvod sa blagim ukusom psihodelije, grandiozna orkestracija i odlični, melodramatični vokal nikoga nisu ostavljali ravnodušnim.
Iako su u narednih nekoliko godina zabeležili još nekoliko hitova i Barry se ustoličio kao jedna od vodećih engleskih pop zvezda, za njega je bilo kasno. Led Zeppelin i njima slični su već tutnjali…