Kraj CeSID-a, kraj demokratije

U svojoj knjizi Kraj nauke (The End of Science) američki novinar Džon Horgan (John Horgan) skreće pažnju na pojavu takozvanih ironičnih naučnika. Po Horganu, to su naučnici koji nemaju nikakve dokaze za tvrdnje (i to po pravilu značajno bombastične) koje iznose. U ovom skupu naučnika su, na primer, fizičari koji se bave teorijom struna, udobnim konceptom koji bi trebalo da izrodi konačnu teoriju svega. Udobnost koncepta struna počinje i završava se time što zahteva svemir od makar deset dimenzija – mi se teško mirimo i sa ovom četvrtom koju nam je Ajnštajn nametnuo.

Jasno je iz uvoda – danas ću pričati o CeSID-u. Ali, pre toga, jedan klasik.

A šta, nije irony nego ivory? Jaoj. Nego, CeSID. U zemlji Srbiji ne postoji svakodnevnija stvar od relativizovanja nečijeg rada. Dobar deo populacije ništa drugo i ne čini do traži razloge zbog kojih je nečiji posao loš, nemoguć, ironičan. Razlog za ovo je činjenica da se iza dobre većine uspešnih poslova krije laž, korupcija, kriminal. Tajkuni raznih boja – uključujući i slavnog Mišu Atanasijevića, dobro-tvora srpskog i monopolistu u trgovini solju – već su dosadni primeri.

Reklo bi se da odrastanje u Srbiji ništa drugo i nije do babuškasto razotkrivanje ironije u svetu oko sebe. U tom smislu bi se reklo i da, ako je nešto dobro proizašlo iz prethodnih izbora, to je moje premeštanje CeSID-a u fioku homeopatskih prevaranata. To ipak nije slučaj. Da se podsetimo.

CeSID je organizacija koja je, pored ostalih poslova, u Srbiji promovisala jedan fascinantan podskup mogućnosti matematike kao naučnog jezika koji poznajemo pod nazivom statistika. Ukratko rečeno, CeSID u svom posedu ima spisak grupa biračkih mesta čiji rezultati glasanja, kada se podvrgnu statističkoj analizi, nezaustavljivo ukazuju na ukupne rezultate izbora. Ne moramo, dakle, uopšte brojati sve glasove (taj posao, vidimo, ni oni čiji je to posao ne umeju da urade kako treba, koliko god bizarno jednostavno taj posao zvučao) – treba brojati samo tačno određene glasove i oni će, pod nezaustavljivom silom pritiska statistike, dati konačne rezultate kompletnih izbora iz zanemarljivu grešku.

Svi smo bili uživaoci ovog strogog i naučnog koncepta. Čekali smo napeto Marka Blagojevića da u 22:00 ispriča rezultate, pa da poležemo. Sprdali smo se sa rezultatima nesrećnog RIK-a. A mudri među nama su opominjali: to je nameštaljka; to ne može tako. I evo, desilo se ove godine. Svi smo bili svedoci (o)tužnih slika gde, kao kakav lopov koji žuri u WC, na male ekrane televizije B92 utrčava nekakav cesidić i na brzinu čita rezultate nekog dela obrađenog uzorka (Iskusni su nam se nasmejali u brk, pa nas podsetili da nije ovo prvi put, da je CeSID lagao još ono 2005. godine apropo nesrećnog Ustava.)

Ne, dame i gospodo, nauka tako ne funkcioniše. Niko ne želi da zna parcijalne rezultate. Da li vas interesuje da likujete nad logičkim greškama, prebacivanja sa leve na desnu stranu koja zadržavaju minuse tamo gde je mesto plusevima i bez promene znaka nejednakosti, rešenjima elementarnih integrala koja očekuju kosinuse umesto sinusa? Samo ovlaš probrljajte kroz smeće bilo kojeg naučnika sa iole priznatim rezultatima. Mnoga je amazonska prašuma umrla za ispravnost energetskog proračuna osvetljavanja grada Niša i okoline.

I to je prva i poslednja CeSID-ova greška. Nauka običnom čoveku uvek isporučuje ključ u ruke.

P.S. Svakako, demokratija odumire. U tom smislu nikome više ne treba Centar za slobodne izbore i demokratiju. Šešelj je već u Parlamentu, gde čeka ostatak fašistoida koji stižu uz podršku pokreta Dosta je bilo, a taj će ulazak svakako pozdraviti i njihovi mozgovni prijatelji-ludaci Le Pen, Orban i Erdogan, Klintoni i Trampovi. Budućnost izgleda mračno.