You left me hangin’, hangin’ from a limb
You said you loved me, then you left with him
Lord, you did it to me, I see it in your eyes
Lies, lies, lies
Laganje je sport kojim se svakodnevno bavimo, a često toga nismo ni svesni. U ljubavnim stvarima je uobičajeno – treba impresionirati drugu stranu. 
Psiholozi tvrde da se lažima služimo zbog straha od posledica istine. Ili su one vezane za našu nesposobnost da se suočimo sa sopstvenim problemima i pogrešnim izborima. U svakom slučaju, laganje može da proizvede samo trenutni efekat – dugoročno, laži je teško kontrolisati pa kad-tad isplivaju na površinu.
Lepo kaže ona narodna poslovica: “U laži su kratke noge”.
U pesmi “Lies“, ona druga strana je uhvaćna u lažima. I to je nešto najbolje po čemu će se pamtiti album Really (1972) JJ Calea. Ostatak slobodno možemo prepustiti zaboravu. No, sama pesma je godinu dana kasnije zablistala na debitantskom albumu Ashe Puthli koji se na neki volšeban način pojavio u prodavnicama naše bivše države.
Kupovinu na slepo sam obavio samo zbog toga što je na omotu pisalo ko su autori pesama (pomenuti JJ Cale, George Harrison, John Lennon, Bill Withers, Jimmy Webb) očekujući indijsku verziju zapadnjačke muzike. Ono što sam dobio je ljuti soul/funk sa neuobičajenim vokalnim akrobacijama koji me je odmah osvojio – ovaj album je jedan od onih kojih se nikada ne bih odrekao.
Mnogo godina kasnije saznao sam da je Asha Puthli tokom sedamdesetih snimila još nekoliko albuma do kojih je danas nemoguće doći, šetajući se na njima od avangardnog džeza u saradnji sa Ornetteom Colemanom do disko muzike, uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom i neočekivanim vokalnim rešenjima. U neku ruku, njeni radovi se mogu posmatrati i kao preteča danas tako popularne kategorije world music, a tipovi koji rade elektronsku i današnju plesnu muziku često je sempluju i citiraju.
Ako sam vas danas bilo šta slagao, znate šta vam je činiti. Zaobiđite moje priloge u širokom luku. 