Tokom šezdesetih, obojeni Amerikanci vodili su žestoku borbu za svoja prava. Bolelo ih je jako, ali su se izborili. Na muzičkom planu još nije bilo sve gotovo. Iako je soul/funk postao popularan i među belom publikom, a blues promenio muzičku matricu prvenstveno u Velikoj Britaniji, diskografske kuće se nisu predavale.
Crni muzičari, praktično, nisu imali nikakvu kontrolu nad muzikom koju stvaraju.
Marvin Gaye je učinio prvi korak ka promeni. Tamla Motown mu je početkom sedamdesetih dala odrešene ruke, što je dovelo do objavljivanja jednim od najboljih albuma svih vremena, What’s Going On (1971). Strast i politički radikalizam obitavali su na istom mestu i ništa više posle toga nije bilo isto kao pre.
Videvši da se smanjeni pritisak isplatio, Tamlini šefovi su popustili i Stevie Wonderu – usledio je njegov najkretivniji period, tako da su sedamdesete protekle u njegovom znaku. Štaviše, album Fulfillingness’ First Finale (1974) je lagano proglašen najboljim te godine.
Udarna numera i prvi singl skinut sa njega, “You Haven’t Done Nothin’” bila je žestoka kritika Nixonove administracije i o tome je ovdašnji Šef već pisao. Zabavniji deo albuma je drugi singl “Boogie On Reggae Woman“.
Kako je u to vreme Johnny Nash zabeležio hit sa mlitavom pop/reggae pesmom “I Can See Clearly Now“, nekome se učinilo da ovakva muzika može da postane popularna i donese lovu. Zbog toga su izdavači sugerisali Wonderu da napiše nešto u tom stilu.
I napisao je, ali na svoj način. Ova šaljiva pesma govori o dilemi da li će njen junak posvetiti pažnju ženi koja igra boogie ili reggae. Jaka dilema, ionako znamo kako se te stvari završavaju. 
A u samoj pesmi, sem u stihovima, niti ima boogiea, niti reggaea. Samo ljuti funk sa maštovitom bas deonicom koju Wonder emulira na sintisajzeru.
Što su tražili, to su i dobili. 