Nije neuobičajeno da i najveći muzičari vremenom ostanu bez inspiracije i pretvore se u sopstvenu senku. U takvim situacijama obično se potraži sveža krv koja će da prodrma rutinu ili se napravi nova grupa koja nema nikakve veze sa prethodnom.
Rezultati su šaroliki.
Pred kraj sedamdesetih Electric Light Orchestra su sa razlogom postali velika svetska atrakcija. Sipali su hitove kao iz rukava, a koncertni nastupi su im se pretvorili u svojevrsni šou program koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. No, grandiozna mašinerija je polako posustajala, a pokušaj Jeffa Lynnea , glavnog autora, da grupu osveži novim licima pokazao se kao ćorak – podmlađena ELO postava je proizvodila slabe i komerijalno neuspešne albume, pa nije ni čudo što su se gazde u jednom trenutku odlučile na radikalan, mada jedini logičan potez: da raspuste grupu.
Lynne je novo uhlebljenje pronašao u Travelling Wilburys, a ostatak grupe se našao u nebranom grožđu. Nije im se napuštala uspešna koncertna franšiza, pa da su odlučili da nastave zajedno da sviraju predvođeni odličnim kompozitorom i gitaristom Parthenonom Huxleyem. Problem je promocija.
Kako je originalni bubnjar ELO-a, Bev Bevan, prodao Lynneu svoja prava na ime grupe, svi pokušaji da nastave pod imenom koje asocira na matičnu grupu su propali (ELO2, ELO Part II) . Advokati su bili neumoljivi, tako da su se odlučili za najjednostavnije rešenje. Tako je rođen bend The Orchestra.
Snimanje svog jedinog albuma No Rewind (2001) sami su finansirali, a rezultat je bio neočekivano dobar. U svakom slučaju, bolji od poslednjih albuma matične grupe.
“Jewel & Johnny” je simpatična priča o klincima kojima roditelji ne odobravaju vezu i jasno pokazuje da Huxley zna da napiše potencijalni hit, onako kako je i Lynne to nekada činio. Ali bez podrške ozbiljne diskografske kuće (album je objavljivan tri puta za različite izdavače), sve se pretvorilo u tapkanje u mestu i životarenje od stare slave.
A obećavalo je…