Veća fotografija je ovde.
Zbog ove scene sam želeo da odem u Jevrejski muzej u Berlinu. Inače, držim se pravila da prilikom prve posete nekom gradu ne idem po muzejima, jer ne da mi se da gubim dragoceno vreme prvog istraživanja na ono što mi neće pobeći kad tamo odem sledeći put, ali ovo je bio redak izuzetak. I nisam se pokajao: odeljak muzeja posvećen Holokaustu je, meni barem, ubedljiviji po suptilnom, ali snažnom uticaju nego što je to slučaj tokom posete memorijalnom centru Jad Vašem u Jerusalimu (mada, teško je porediti dva pogleda na neopisivi užas).
U jednom delu tog muzeja čudnog oblika, negde u međuzoni između dva nivoa postavke muzeja, nalazi se polusprat u koji se ulazi sa odmorišta na dugom stepeništu. Tu najpre nailazite na veliki galerijski prostor – u kojem nema ničega. I to je izložba čiji naziv je “Praznina u sećanju”. Tačnije, to je izložba posvećena nedostatku jevrejskog stanovništva u nemačkom društvu, nakon što su aktivno učestvovali u napredovanju tokom vekova. Onda se u godinama posle Velikog rata desilo šta se desilo… Prazni zidovi govore više od bilo čega drugog, na svakom jeziku sveta, bez potrebe da se traže skrivena značenja.
I dok idete, kao sluđeni, tim prostorom, do vas dopiru metalni zvukovi kao iz neke kovačke radionice, čudni, odjekujući, teško ih je valjano razaznati. Onda uđete u sledeću prostoriju i ugledate ovo:
Da vam ne objašnjavam simboliku, jer naziv ove instalacije je dovoljan: opalo lišće.
I tada shvatite da je zvuk koji te čuli bio zvuk koraka… po licima. Tako je predviđeno, kao opcija. Znao sam za to od ranije i zakoračio. Jedva sam se izvukao, jer u nekom času nisam više mogao da podnesem zvuk koji sam stvarao svojim koracima. Jasna nije htela da kroči na polje tih lica; ne zameram joj uopšte.
Dakle, po podu je razbacano oko 10.000 figura lica u izrazima patnje, koje je izraelski umetnik Menaše Kadišman grubo izrezao acetilenskim gorionikom iz gvozdenih ploča debljine 2, 4, 6 i 8 cm. U visokoj prostoriji vlada ledeno sivilo, sa premalo ambijentalnog svetla i upadljivim prisustvom jednog prozora kroz koji je veštačkim svetlom simulirana svetlost zore; ta tačka, zapravo, samo pojačava utisak da vas ti goli betonski zidovi pritiskaju. A u nastavku – mrak. I mada vam razum govori da se na metar-dva dalje od linije zamračenja nalazi zid, perspektiva vas odvlači do tačke nedogleda i imate utisak da ta rupa nema kraja. Taj što je osmislio ambijent za ovu instalaciju, znao je šta radi: ovde ne možete izdržati da boravite dugo.
U muzeju smo se zadržali još, možda, sat i po ili dva, ali posle ovog dela smo bili toliko izmoždeni da je bilo teško primiti u sebe sve ono što sledi. A tehnike iskorišćene u tom muzeju su nesvakidašnje, tehnološki napredne, intrigantne, zasnovane na mnoštvu psihološki suptilnih metoda… Recimo, staklena pregrada koja nakon vašeg prilaska postaje neprovidna, a na njoj potom kreće video projekcija: osećate potrebu da se odužite tako što ćete zastati i pogledati kratki film. Ili fioke ugrađene u stub pored neke slike. I proradi vam živac: “a mogu li ja da otvorim ovu fioku?”… A kad je otvorite: to je zapravo LCD monitor sa kojeg trenutno kreće interaktivna prezentacija… Ali, posle “opalog lišća”, ništa od toga više nije imalo toliki značaj.
Imalo bi još štošta da se ispriča o nekim šokantnim detaljima Jevrejskog muzeja u Berlinu, poput Tornja Holokausta i Bašte Egzila, ali o tome drugi put.
Svoju šetnju Berlinom smo tog dana završili pre mraka.