Једна од пре: вампирска

Уврежило се мишљење да се вампири не виде у огледалу. Они који су се распитивали код изумитеља (дакле по шумовитијим деловима Србије) кажу да то нема везе са традицијом. Ал’ тако је то кад се не троши оригинал него кинеско ђ роматизована жвака коју је онај Ложач сместио у Румунију, јер му је ваљда гроф Цепеш био занимљивији од сеоског воденичара Савановића. Никад нећу схватити то британско подилажење аристократији, као да се надају да ће се ородити и наследити звања ако буду добри.

Наравно, сви се сећамо и кључне сцене из “Бала вампира” кад матори профа и Полански воде кадрил (овде је после измишљен квадрил, да се зна!) и дођу до великог огледала где се виде само њих двојица. Е, тако нешто се десило и мени.

(велика)

Како сам ово постигао? Научном методом.

Наиме, научио сам да кад ми нешто неочекивано улети у кадар, прво шкљоцнем а онда размислим шта се то десило. Овде је било нешто једноставније, одмах сам схватио у чему је штос и, наравно, шкљоцнуо.

Штос је у томе да ова два огледала нису једно огледало, него су два (што би требало да је одмах јасно, али није, види доле), и причвршћена су о врата ормана. Студентски орман, пак, никад не може да се затвори како треба, без обзира на то што дама није претеривала са гардеробом. Можда је унутра била темпирана лавина сликарског материјала, не знам, и боље да не знам.

Пошто се врата не затварају скроз, лево огледало одсликава призор за двадесетак сантиметара левље (а десно дешње) него што би требало. Таман довољно да мене у том видику нема, јер би требало да се видим у средини, која је ишчезла простим геометријским триком.

На класично питање друге ћерке, “да ли ме то очи варају, или је то оптичка варка?”, одговор је, дакле, потврдан. Трика у ствари нема, ништа нисам муљао, на слици се види тачно оно што се види голим оком. Ово спада у варке само због тога што гледалац некако очекује да су та два огледала у истој равни, и да у ствари види неразломљен, целовит призор. Варке се често заснивају на тој особини ока, тачније мозга који те сигнале тумачи и покушава да им да смисао, па често прво види оно што очекује да види, а после ако примети шта је стварно видео, добро, ако не, опет добро.

Иначе, г. Стокер (дакле ложач, стварно) је, да буде горе, Ирац. А причу о Дракули је покупио из друге руке, од неког мутног типа, који га је пар дана забављао наводно трансилванским легендама.