Пази, стварно класика

Једна од разлика између рока и класике је била и у томе што се класика увек изводи по нотама, свира се тачно онако како је записана. Интерпретације се разликују у брзини (јер није била баш записана, понекад само описана), понекад у распореду по инструментима, понекад по гласноћи појединих инструмената. Или се комад за клавир уради за цео оркестар, или пак обратно. Рокери су ту увек давали себи већу слободу.

Ту пре свега мислим на оно кад рокери изводе песме других рокера, али и кад се дохвате Баха. Или Руса. Ту се даје мало машти на вољу, ноте се додају, убацују се инструменти који композитору нису ни падали на ум, или чак нису ни постојали.

А обратно? Да симфонијски оркестар изведе нешто рокерско? Па, чули смо то сто пута, онај симфонијски бенд из Лондона је наштанцовао гомилу албума на ту тему, изводили су свашта. М, да, али то су биле обраде, транскрипције, танте за кукурику – ако ви обрађујете нашу музику и ми ћемо вашу. Познаћете мелодију, али ће да звучи као да је компонована сто година раније – ви сте радили то исто, само сте возили времеплов у супротном смеру.

Међутим:

Преслушај па читај даље.

Не знам како се десило да изоставим Рона Гисина (Гисиног?) кад сам први пут писао о овом, вероватно зато што цеде нема онако велики омот са дугачком причом, што су слова ситна, и што га баш и не спомињу у тексту. С друге стране, Флојдовци су учествовали на неким његовим албумима где се они не спомињу на омоту, те су квит.

Он је био тај спиритус мовенс, који је добио гомилу фронцли од Флојдоваца, нешто опште структуре, нешто почетака мелодије коју изводи хор, првих пар тактова за дуваче, да то комплетира онако како су Мејсн и Рајт замислили. Они су отишли да свирају по Америци и згрну нешто пара, а он је остао да напише остатак и избори се са хором и оркестром. То је било 1970.

Неких 38 година касније, ствар је већ постала класика, у већини смислова те речи. Увелико спада у класични рок, флојдољуби је сврставају у значајне радове из друге фазе, прогресивци је држе на својим листама значајних албума из тог периода. Фали само једна ствар: да се изведе као класична музика, дакле са целим оркестром (а не онако скрпљено како звучи на оних пар снимака живих извођења).

На овом снимку ме одушевљавају две ствари: прво, с каквим поштовањем према писаној речи ноти се овом приступило. Ако се изузме један тренутак кад челиста мало повуче на звук Ђанга Рајнхарта/Ренара, ово је од а до жњ онако како је на званичном снимку, од ноте до ноте. Осим што је боље од оригинала. Јер, кад се оригинал правио, тај звук је тек настајао, нико осим самог Гисина није тачно знао како то треба да звучи. Данас, тј. 2008 кад је ово изведено, сви већ знају ствар напамет, и имају неку своју слику у глави, како то треба да изгледа. И онда се скупи та критична маса и те слике се сложе у једну овакву, заједничку, и добије се свита каква је требало да буде.

Друго, милина је гледати извођаче како уживају у свему овом. Како рече диригент овдашњег гимназијског хора (већ спомињани професор музичког), “понесе их то па крену јаче”. Ужива публика, уживају извођачи, шта би боље.

Кога баш занима, има ових извођења још, понегде учествују и Флојдовци (кад који), па кога занима нек пробира, мада ће наћи исти снимак више пута.