Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.
Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).
Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.
(велика)
Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.
Техника је проста али пипава. Убаце се два слоја; на горњем је фотографија у боји, у доњем иста та али без боје. Онда се са горње бришу сва места која нису у боји. Дакле, све што је сивкасто, кремкасто, мишпрди боје, дакле све што вуче на стаљинистичко сивило, којим су нас толико товарили.
И не, није ово свуда тако. Ово је нешто баш америчко – уосталом, ено вам интернета па гледајте. Само у мојој улици има, од можда тридесет довршених кућа, бар десет у разним бојама (једна боје јоргована, једна ванилско жута, једна светлозелена, једна баш зелена са белим оквирима, две розе…). У Вирџинија Бичу, дакле на плажи, има један хотел који је штогод жућкаст, и два са зеленим крововима. Од приватних кућа, у делу где их има, прешао сам три километра и нашао укупно једну у којој је неколико зидова било у боји, али је и та имала неколико великих сивих површина.
Не умем то да објасним (осим да су их тако преваспитали од осамдесетих наовамо), могу само да покажем како ми то изгледа. Ови кранови, руку на срце, јесу снимљени једног сивог дана, али код нас би бар они били жути, и било би бар још нешто осим сигнализације и рекламе (за Перу Ждеру, тј неки ланац брзе хране који је платио да га држи на реклами) у некој другој боји.
Имам овог још, стоји ми већ девет година овако урађено, пробраћу још који за ову недељу.
—–
о За све који су се машили за тастатуру да ми кажу да има али ја не умем да нађем, одговор унапред: причам о оном што се нуди у робним кућама, не о специјализованим бутицима за љубитеље, где све кошта много више.