Kako je lako vratiti sliku, kako je lako odjednom se naći još-malo-pa-40-godina u prošlosti, osetiti sve one mirise odrastanja, slušanja radija na srednjim talasima i dobijanja prilike da svoj život najzad počnem da kanališem sopstvenim odlukama. A koliko god malene te odluke bile, za mene su bile spektakularno važne, poput one da je Nikola Karaklajić rekao da je ovo jedna veoma dobra ploča.
Taj čovek nije govorio ništa drugačije nego kako jeste. A formirati fonoteku na osnovu preporuka Nikole Karaklajića je bio siguran put u sazrevanje uz dobru muziku. Pa čak i kad ta muzika, na mahove, obitava na samoj ivici rušenja u kič.
