I was feeling kinda seasick
But the crowd called out for more
Pre muzike, moram da vam ispričam nešto.
Zoća je već ispričao kako imamo online tabelu u koju trpamo to što kačimo kao muziku za popodne. Znate kako je: dok proglasimo sledeći letnji raspust, biće u nizu ove rubrike već 1500 priloga; valja koordinisati barem retroaktivno, kako i činimo. Ali mimo toga se nikad ništa ne dogovaramo: svako sam odlučuje o sadržaju. Eventualno, neko nekome nehotice ubaci dobar šlagvort, pa onda to dođe na spisak kandidata za sledeće pisanje. I tako se stalno dopunjujemo, tome nema kraja – i to je najbolje od svega.
Ali, ponekad se desi takav sinhronicitet da je to suludo. Hteo sam da za danas spremim jednu Bahovu ekstravagancu (ima li ikog ko još nije prepoznao da je Bah zaista bio prvi pravi rock muzičar u istoriji?), kad mi je Zoća ispred nosa turio onaj pičić kako svira Baha…
A dva Baha u tri dana bi bilo previše i za majstore… 
I toliko sam se zblanuo da sam rešio da potrošim jedan zicer koji odavno čeka da o njemu napišem velik tekst, onakav kakav ta pesma zaslužuje, budući da je reč o jednom od deset najuspešnijih singlova popularne muzike otkad postoji popularna muzika. Pritom, nije Bah, ali tek što nije.
Vreme je za muziku, pa nastavljam.
Dakako, ovo nije verzija sa singla. Verujem da je ovo najbolja postojeća živa verzija pesme “A Whiter Shade of Pale” u kojoj glavni dasa učestvuje. A orkestarski prolog valjda govori dovoljno: zna se u koju nišu muzičkog nasleđa se pakuju pesme koje imaju kapacitet za ovakav uvodni aranžman.
