Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Poslednjih godina imam problem sa već etabliranim britanskim izvođačima koji me, najčešće, razočaraju. Bolje da im ne pominjem imena. Po inerciji preslušam im nove albume, sve očekujem da će da potegnu neku pesmu na tragu onih koje su ih proslavile i ostanem razočaran. Na kraju, ne desi se ništa.
Poslednje veliko razočaranje je isprdak koji je objavio Radiohead.
Kako je kreativna muza mnoge napustila, bolje je da se držimo onih koji imaju i višak dobrih pesama.
Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.
Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.
(велика)
Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.
