Iako mislim da razna reizdanja značajnih albuma služe da se od publike izvuče još koja crkavica, nekima ne mogu da odolim. Poslednjih godina u de luxe verzijama sve se češće objavljuju snimci za koje mislimo da ne postoje (bilo da su demo verzije ili neobjavljene pesme), a ovakva izdanja su često nafilovana i zapisima sa koncerata tako da dobijamo bolji uvid šta se stvarno dešavalo u životu nekog autora u određenom trenutku karijere.
Iako imam vinile grupe The Associates i remasterizovana izdanja od pre petnaestak godina, nisam mogao da odolim i novom izdavačkom poduhvatu – ovogodišnjim de luxe izdanjima njihova prva tri albuma.
Sasvim je jasno koliko mi je zaostavština Billya MacKenzieja i njegovih muzičkih saputnika važna, pa proteklu deceniju nisam žalio ni vremena ni novca da pronađem sve snimke do kojih sam mogao da dođem. A kraja nigde na vidiku…
Tokom devedesetih, posle razlaza grupe The Associates, MacKenzie je očajnički pokušavao da oživi svoju samostalnu karijeru. Partnera je našao u Steveu Aungleu sa kojim je radio na novim pesmama, koji iz prve ruke detaljno svedoči šta i kako su radili.
Album Eurocentric (2001) je zajednički potpisan, a objavljen je dve godine posle Billyjeve smrti. Za posvećenike poput mene, on je dokaz da je MacKenzie ispravno razmišljao i pronašao put kojim treba da nastavi. A jedan od najboljih trenutaka ovim snimcima je njihova, svedena verzija legendarne pesme “Wild Is the Wind“.
O tome šta ova pesma meni znači već sam mudrovao, smatrajući da je David Bowie snimio njenu definitivnu verziju. I ma koliko ja voleo pevanje MacKenzieja, njegov studijski snimak je inferioran. A onda sam nabasao na današnji klip…
I zanemeo.
Slušajte taj glas. Uživajte u njegovoj lepoti i emocijama sa kojima je pesma izvedena, bez viška u aranžmanu i studijskog nasnimavanja… I verujte da negde postoji zajednički snimak Bowiea i MacKenzieja kako se u ovoj pesmi nadmeću.