Drumom za Kairo

Mi “muzičari” na blogu imamo zajedničku tabelu u kojoj proveravamo o čemu smo već pisali. No, dešava nam se, što zbog godina, što zbog različitog razmišljanja o istoj pesmi, da je ponovimo. Ne mari, dobre muzike nikada na odmet. Danas sam bacio pogled na dotičnu tabelu i odmah se pokrio ušima.

Šef je već u par navrata napisao hvalospeve Brianu Augeru, a ja nisam ni reč napisao o jednom od mojih omiljenih singlića svih vremena.

Evo, stidim se i odmah krećem u akciju.

Negde početkom sedamdesetih singl grupe Brian Auger & Trinity “Road to Cairo / Shadows of You” (1968) se pojavio u mojoj fonoteci. Da li mi ga je neko pozajmio ili je bila u pitanju neka razmena, više se ne sećam – tek, zadržao se kod mene sve do danas. Originalne singlice su u to vreme bile retke, a o Augeru i njegovoj muzici sam malo znao. No, trenutno sam se primio na nju – izvođenje je bilo muzički savršeno, Julie Driskol je perfektno pevala. Omot, na žalost, nikada nisam video. I bolje, Julie je bila ženska i po, pa bih više buljio u omot nego što bi slušao šta peva.

I priča koju je pesma isporučivala bila je interesantna – reč je o nekoj vrsti gubitnika koji se vraća kući posle dugog izbivanja i sav je preplavljen različitim emocijama: nesiguran je kojim putem ide, da li ga čeka žena, da li su ga deca zaboravila, sekira se što im nije kupio poklone… Samo mu je stalo da stigne do Kaira, pa će za dalje da vidi kako će.

Čitajući neki od intervjua sa Elvisom Costellom u kome je pominjao svoje uzore, pomenuo je Davida Acklesa. Nisam imao pojma ko je taj muzičar, al’ kada Costello kaže da mu je uzor, red je da se proveri.

Mome iznenađenju nije bilo kraja kada sam pustio prvi Acklesov album – počeo je pesmom “Road to Cairo“. Suncetijebemžareno, kako je moguće da mi je ovakav autor promakao? Možda su mu pesme malo mračne i pesimistične, ali su vrlo emotivne i suptilno isporučene. Prava uživancija za uši i dušu. On je, konstatujem, nešto poput Randyja Newmana, samo bez njegovog cinizma.

Nešto razmišljam: umesto da idemo, kako nas svakodnevno mediji ubeđuju, “putem koji nema alternativu”, možda je bolje da se držimo starog, dobrog druma. Pa makar stigli u Kairo.