Hod po užarenom ugljevlju

Postoji muzika koju slušam retko, ali rado: uobičajeno se tada zapitam “a zašto ja ovo ne slušam svakog dana?”, karikirajući pritom ideju da sam uvek raspoložen za tvrde note koje se urezuju direktno u sinapse. Tada priznajem sebi, nevoljno ali iskreno, da je ponekad teško odabrati baš takvu muziku.

Rory Gallagher. Veliki Rory: nije mi se posrećilo da ga gledam uživo. Otišao je pre vremena.

Auh, jebote.

Ova izvedba, upriličena za potrebe kultne TV emisije The Old Grey Whistle Test. O toj emisiji i njenom značaju za konačno prepoznavanje vrhunske rock muzike kao najvažnijeg brenda na Ostrvu, mogli bismo pričati vasceli dan i opet bismo nešto propustili da kažemo. Istražujte sami: to neće biti danguba.

A verzija pesme “Walk on Hot Coals” koju slušamo je, nažalost, upriličena u skraćenoj verziji; ako ćemo pravo, čudim se što su mu dozvolili i ovih sedam minuta – televizija je oduvek bila nestrpljiv i nervozan medij, pogotovo kada je reč o nečemu što se smatralo pukom zabavom četvrtkom uveče. No, pretpostavljam da je presudila atraktivnost furiozne i majstorske svirke.

A zašto sam dozvolio sebi luksuz da vam ovde postavim numeru čiji kraj je otfikaren? Eh… Razlog je prozaičan: da bih naterao samog sebe da postavim još jednu verziju, onu za koju su znalci Gallagherovog opusa već deset puta do sada izgovorili u sebi: “A zašto nije okačio onu verziju sa Irish Tour ’74?”…

E, u tome je i problem: ni ta verzija nije celovita; ovde nedostaje početak koji je stradao negde u montaži dokumentarnog filma o legentadnoj Roryjevoj turneji po rodnoj Irskoj, gde je imao status polubožanstva. Ali zato solo komad… Ma, gledaj i slušaj!

Ima li pitanja?…

…Nisam ni mislio da će ih biti.

– * –

No, hajde da dam blic-presek Roryjeve karijere za one koji još nisu osvojili njegovu muziku, a što će učiniti i uz pomoć Suštine pasijansa. Ima o tom čoveku mnogo više da se priča, ali ja danas ne pričam previše: sami ćete vi otkriti sve što treba.

Šezdesete: grupa Taste. Bili predgrupa grupi Cream na njihovom oproištajnom koncertu u Royal Albert Hallu i utvrdili slavu na festivalu na ostrvu Wight 1970, a onda se raspali, jer šta rade golobradi dečaci kad osete slavu i pare – odluče da su svi gazde, pa u tom procesu rasture bend.

Solo karijera od 1970. Četrnaest albuma za života, od toga tri koncertna, od kojih se Irish Tour ’74, smatra jednim od najboljih gitarističkih živih albuma u istoriji blues-rock muzike. Rory je održao neverovatan broj živih nastupa i po tome je bio čuven. Kultni status je potvrdio redovnim nastupima na festivalima po Evropi, uključujući prestižni Jazz festival u Montrou.

Roryjev omiljeni porok je bio viski. Posle niza jakih sedativa koje je primao zbog straha od letenja, kombinacija sa alkoholom mu je uništila jetru, što nije primećeno na vreme. Jetra mu je presađena u poslednji čas, pred potpuno otkazivanje. Nije se posrećilo, jer niz komplikacija tokom preduge intenzivne nege je doveo do infekcije i smrti, juna 1995. godine. Imao je samo 47.

Tek 2011. godine je otkriven tajni projekat iz 1977. godine, koji je Rory dugo spremao, ali je odlučio da ga odloži na neodređeno jer se plašio reakcije vernih fanova: beše to umekšan, aranžerski slojevit sadržaj sa duvačima i gudačima, nešto što bi predstavljalo kvantni skok u karijeri. Taj materijal smo čuli tek 2011. godine, na albumu Notes from San Francisco. I ostaje da konstatujemo: da, čistunci bi popizdili, pola Irske bi se odreklo piva u znak protesta, a smirtili bi se tek kad bi shvatili koliko nisu poznavali svog omiljenog muzičara. Jer – taj materijal je izuzetno remek-delo i dokaz da je Rory bio mnogo, mnogo više od prangijaša kakvim smo ga svi smatrali decenijama.

– * –

Hajde da vam ispričam i ovu pojedinost. Da li znate zašto su svi Roryjevi Stratocasteri bili oguljeni? Da li je moguće da ih je šmirglao ili bio nepažljiv prema svojim gitarama? Gitaristi obično nisu takvi prema instrumentima, a na koncertima nikad nije zabeleženo da se Rory ponašao kao kabadahija prema instrumentu kako je to, recimo, šezdesetih godina radio Pete Townshend.

Ne: razlog što su njegove gitare izgledale tako je bio – znoj. Rory se znojao kao krmak, a njegov znoj je bio izrazito kiseo i nagrizao je organski lak koji je korišćen za lakiranje Stratocastera. Jednom prilikom je kompanija Fender poslala svog tehničara da prati Roryja i da “snimi situaciju na terenu”. Čovek je posle pričao da je Rory jednu potpuno novu gitaru ogulio do golog drveta posle tri furiozne večernje svirke, pri čemu čak nije tu gitaru svirao sve vreme… Prosto, do sledeće večeri bi se lak potklobučio i mehanički kontakt bi ga dotukao. Nekoliko krugova takve “hemije” je bilo dovoljno da lak skroz propadne.

Pokušavali su svašta, ali nisu uspeli. Fender je tek početkom devedesetih počeo da koristi akrilne boje, ali Rory se nije hvatao tih gitara. Pretpostavljam da ga je bilo stid da ga neko vidi sa gitarom koja svetli u mraku… Bilo bi to, verovatno, kao kad biste prosečnog Irca uhvatili da usred paba pije sok od zove.

– * –

I ajde-de, namučio sam vas sa ovim rezovima. Kada uzmete album Irish Tour ’74 u ruke, pa ga preslušate, pa dođete k sebi, “Walk on Hot Coals” će biti prva pesma koju ćete poželeti da čujete ponovo. Ja se sećam kako je to izgledalo kad sam dobio od prijatelja CD sa albumom na poklon: preslušao sam ga celog, a zatim sam se parkirao na ovoj numeri sledećih desetak dana… Nije pošteno da vas ostavljam uskraćene za ovu celu pesmu. Uživajte. Drugim rečima: pusti to glasnije, jebote, neka se prozori tresu.

E, tako se to radi.