Kada su Sir Georgea Martina upitali zašto je potpisao ugovor sa Beatlesima, neočekivano je odgovorio: Zato jer mi se svideo njihov smisao za humor.
Sve ostalo što se dešavalo tokom njihove saradnje danas je muzička istorija ispisana zlatnim slovima.
Martin je bio producent svih njihovih albuma (sem jednog) i onaj nevidljivi, peti član. Ovo producent treba shvatiti sasvim uslovno, ne u današnjem smislu te reči – on je bio taj koji je bio školovani muzičar i koji je članovima grupe na finjaka nudio nove ideje. I proširivao im vidike, neprestano ih podstičući da eksperimentišu sa zvucima i različitim instrumentima.
Teško je prepričati Martinov bogat život, pa ću da se vratim na povod za ovo pisanje. U jednom trenutku, posle nekoliko plodnih decenija u muzičkom poslu,odlučio je da snimi sopstveni album.
In My Life (1998) nije epohalan, ali je vrlo zanimljiv i pažnje vredan album. Predložak su, normalno, pesme Beatlesa koje su prearanžirane i uparene sa izvođačima koji su, barem za mene, većinom neočekivani.
Kao što se dalo naslutiti, Jeff Beck je brilijantan sa verzijom “A Day in the Life“, veliki i poznati pevači su svoj posao odradili korektno, a najveće iznenađenje dolazi od glumaca. Jim Carrey je žustro otpevao “I Am the Walrus“, a Goldie Hawn je bez premca sa svojim koketnim pevanjem – veselica “A Hard Day’s Night” је dobila kabaretski ugođaj.
Da nije uspešna glumica, napravila bi karijeru kao pevačica. 