Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Još od vremena kada sam prvi put čuo album The Lady’s Not for Sale (1972), efekat slušanja je uvek isti; razmažem se k’о slina po zidu i upadnem u melanholično raspoloženje. Samo zbog toga je ispao sa spiska albuma koje bih poneo sa sobom na pusto ostrvo.
Jer, čim ga pustite i krene božanstvena pesma “My Crew“, jasno je da bi u takvim, hipotetičkim okolnostima, samo odmogao.
Znate li nekoga ko piše svoj dnevnik? Ja znam i prosto ne mogu da verujem da ga još piše – više od 40 godina!
Skidam kapu zbog upornosti.
Eltona Johna najviše volim kada izvodi žestice – potpuno je razuzdan i uvek me potera da se blesavim po kući. Računam, niko me ne vidi, pa mogu da radim šta hoću. Malo morgen — kroz otvorenu terasu se sasvim dobro čuje šta je na muzičkom meniju, pa me karakterističan zvižduk komšije opominje da treba da treba da provirim napolje i proverim zašto me zove.
Vidim njegovo nasmejano lice i zbog glasne muzike jedva razaznajem šta mi govori.
– Opet slušaš tog pedera! 
Mi “muzičari” na blogu imamo zajedničku tabelu u kojoj proveravamo o čemu smo već pisali. No, dešava nam se, što zbog godina, što zbog različitog razmišljanja o istoj pesmi, da je ponovimo. Ne mari, dobre muzike nikada na odmet. Danas sam bacio pogled na dotičnu tabelu i odmah se pokrio ušima.
Šef je već u par navrata napisao hvalospeve Brianu Augeru, a ja nisam ni reč napisao o jednom od mojih omiljenih singlića svih vremena.
Evo, stidim se i odmah krećem u akciju.
Ako mislite da neko radi nešto teško, i skoro nemoguće…
…setite se svih onih prilika kad ste bili u prilici (šic!) da radite nešto još nemogućnije. Nešto što se da porediti sa sviranjem kontrabasa u telefonskoj kabini rukama vezanim iza leđa. I šta vam fali, bili ste junak tog dana, spasli ste svet bar tih pet minuta (dok vas nisu zaboravili), pa do sledeće bitke.
