Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Moja kompilacija “za podizanje raspoloženja” još jednom se pokazala učinkovitom – za nekih osamdesetak minuta slušanja zaboravio sam na politiku, novinske naslove koji me plaše, domaće i strane zvezde i njihove gluposti… I, naravno, sve ostalo što me tišti i tera u loše raspoloženje.
Iako sam se uz kompilaciju drao iz sveg glasa, komšije mi još uvek nisu pozvonile na vrata. Verovatno im se svidela muzika koju sam im pustio. 
Уврежило се мишљење да се вампири не виде у огледалу. Они који су се распитивали код изумитеља (дакле по шумовитијим деловима Србије) кажу да то нема везе са традицијом. Ал’ тако је то кад се не троши оригинал него
кинеско ђроматизована жвака коју је онај Ложач сместио у Румунију, јер му је ваљда гроф Цепеш био занимљивији од сеоског воденичара Савановића. Никад нећу схватити то британско подилажење аристократији, као да се надају да ће се ородити и наследити звања ако буду добри.
Наравно, сви се сећамо и кључне сцене из “Бала вампира” кад матори профа и Полански воде кадрил (овде је после измишљен квадрил, да се зна!) и дођу до великог огледала где се виде само њих двојица. Е, тако нешто се десило и мени.
Како сам ово постигао? Научном методом.
Postoji muzika koju slušam retko, ali rado: uobičajeno se tada zapitam “a zašto ja ovo ne slušam svakog dana?”, karikirajući pritom ideju da sam uvek raspoložen za tvrde note koje se urezuju direktno u sinapse. Tada priznajem sebi, nevoljno ali iskreno, da je ponekad teško odabrati baš takvu muziku.
Rory Gallagher. Veliki Rory: nije mi se posrećilo da ga gledam uživo. Otišao je pre vremena.
Auh, jebote.
Uspostaviše Skupštinu. Skupviše Uspostaštinu.
Kada su neki od nas bili mali, skraćenica EPP je značila Ekonomsko Propagandni Program. Svako ko je ikada odgledao makar jedan blok EPP-a zna da je u pitanju bio 
najobičniji marketing. To bi valjda trebalo da znači kako je nekada marking shvatan kao propaganda ekonomije. Ovo dođe bizarno, jer nije jasno zašto bi se neko bavio propagandom nečega što je zazidano u srž ljudskog društva. Zato naša slavna propaganda ekonomije nije mogla biti ništa drugo do obična birokratska jezička zavrzlama, ponos i dika malog činovnika.
Nekada bilo tek par kanala, pa se od EPP-a i nije imalo – do u kupatilo – pobeći, to je bila i republički raznorodna pojava: dok je blistao u izvođenju Hrvata (Mamice su štrukli pekli/meni nisu nikaj rekli), a povremeno ubijao u pojam kod Srba (Cipiripi!!!), dotle su Crnogorci praktično do samog kraja postojanja zajedničke države zadržali minimalistički sistem crnih slova na belog podlozi koja govore o terminima za prodaju teladi u Andrijevici.
Те седамдесете је Никола Нешковић често пуштао ово, па сам можда методом погрешног узорка дошао до закључка да је било страшно популарно. Оно, нисам га чуо много код других, или никако. Све ми се чини да се чуло у неком филму, али се не сећам ком.
Сетио сам се овог кад ми се само подметнуло – што би рекао Зоћа, седи и чекај да ти наиђе, рндалица је паметнија од тебе. И не само то, него сам ја мислио да знам ову ствар напамет.
Испоставило се да не знам. Не знам ни пола. Све ми се чинило да су те оргуље биле у предњем плану, и да се добро чула ритам секција и то је све. Не сећам се никаквог увода и ситне игранке у другом и трећем плану. Јер се на оном радију, “”Тесли” из педесетих, то није ни чуло.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem bokseru svih vremena, čoveku zbog čijeg načina borbe su neki od nas najzad poverovali da boks jeste plemenita veština.
Pomerao je granice. A narav mu beše takva da je ‘ladno mogao da dokaže da politička korektnost nije ništa drugo nego prostor vrhunskog licemerja.
Nije mu se posrećilo. Teška bolest ga je mučila pola života. Svejedno, bio je borac do kraja.
O nekim pesmama koje su stare i više vekova već sam pisao. Ova je (relativno) mlada – nema joj ni pedeset godina i zvuči baš kao da je nastala iz (guščijeg) pera nekog danas nepoznatog srednjovekovnog trubadura.
Kao i obično kada su ovakve pesme u pitanju moram da počnem sa malo (h)istorije.
(
