Uspostaviše Skupštinu. Skupviše Uspostaštinu.
Kada su neki od nas bili mali, skraćenica EPP je značila Ekonomsko Propagandni Program. Svako ko je ikada odgledao makar jedan blok EPP-a zna da je u pitanju bio 
najobičniji marketing. To bi valjda trebalo da znači kako je nekada marking shvatan kao propaganda ekonomije. Ovo dođe bizarno, jer nije jasno zašto bi se neko bavio propagandom nečega što je zazidano u srž ljudskog društva. Zato naša slavna propaganda ekonomije nije mogla biti ništa drugo do obična birokratska jezička zavrzlama, ponos i dika malog činovnika.
Nekada bilo tek par kanala, pa se od EPP-a i nije imalo – do u kupatilo – pobeći, to je bila i republički raznorodna pojava: dok je blistao u izvođenju Hrvata (Mamice su štrukli pekli/meni nisu nikaj rekli), a povremeno ubijao u pojam kod Srba (Cipiripi!!!), dotle su Crnogorci praktično do samog kraja postojanja zajedničke države zadržali minimalistički sistem crnih slova na belog podlozi koja govore o terminima za prodaju teladi u Andrijevici.
Danas EEP označava European’s People Party – evropsku organizaciju što okuplja hrišćansko-demokratske i konzervativne partije Evrope, koja je zapravo na vlasti u Evropskoj uniji. U toj su partiji/organizaciji neke komšijske partije, a tamo žele da uđu i neke naše vladajuće partije. I odjednom čoveku počne da se muti pred očima: šta zapravo propagira ovaj (nama novi, inače četrdeset godina postojeći) EPP? Pa, kao i svaki marketing, EPP se svodi na usmeravanje pažnje: ti gledaj tamo dok ja muljam onamo.
Otud i ovaj mali tekst ima sasvim praktičan cilj: ovog puta obratite pažnju na EPP. Smatrajte da ste upozoreni.
Savet Alana Forda:
Ili budi na straži ili lezi i spavaj k’o čovek. I nemoj sutra da pričaš kako si neispavan. Ovaj savet je besplatan pod uslovom da znate kako izgleda biti u smeni straže od 22 do ponoći i od 4 do 6.
Aforizam nedelje u svakom slučaju stiže iz pera Draže Petrovića, glavnog i odgovornog urednika Danasa i kolumniste portala N1:
Selfiji u Skupštini pokazuju da s ovim sazivom parlamenta možemo da se slikamo.
Ispostavlja se, dakle, da su svi životni učitelji ovog sveta, od Isusa preko Paola Koelja i Nika Vujičića do nadnaravnog Dalaj Lame u pravu: možeš da postaneš duhovit ako pre toga dobiješ nekoliko nagrada za duhovitost, postaneš glavni i odgovorni urednik, kolumnista, kao i redovni gost humorističke emisije.
Nastavljamo ciklus subverzivnih ekranopucnjeva velikih medija. Obratite pažnju na veliki plavi zid i na njemu poster.
Problem sa demokratijom je tek sada postao očigledan: od početka sveta bilo je zamišljeno da ljudi izaberu nekakve svoje predstavnike koji će da govore u njihovo ime tamo gde treba. No, sa pojavom Ćijukalice biranje predstavnika je postalo bespredmetno. Čemu to! Gde god mrdneš, fotografišeš, ćijuvikneš i molim. A pošto je već tako, onda je na isti način jedna nova politička snaga poslala poruku da će tražiti da se promeni cena kafe u skupštinskom restoranu koja, po priloženom cenovniku, košta sedam dinara, čak tri puta manje nego čaša kiselice.
Uredništvo Suštine Pasijansa se ograđuje od ove prakse. Ideja po kojoj parcijalni zaključci treba u realnom vremenu da se pojavljuju pred glasačima (jer smo, ljubaznošću proporcionalnog izbornog sistema, izašli-neizašli na izbore glasali za svaku partija koja je sada u parlamentu) jeste običan marketing. Moguće je da mi intuitivno osećamo kako cena kafe od sedam dinara nije tržišna cena, ali ovo tek treba dokazati. Jer greši onaj koji misli da je cilj parlamenta da poveća cenu kafe. Ne, njegov je cilj da cenu kafe smanji.
Ljudi imaju pogrešnu ideju da su bicikli rešenje. Sa druge strane, mi imamo pogrešnu ideju da sledeća ilustracija ima veze samo sa biciklima:
Pa opet, ljudi koji se profesionalno bave bilicklizmom i padaju kao kegle na poslednjoj, revijalnoj etapi ovogodišnjeg Đira oko Italije jesu samoizgubili pravo glasa. Tako da se vraćamo na početak: ljudi imaju pogrešnu ideju da su bicikli rešenje. Ne, dame i gospodo. Rešenje su baterije koje traju hiljadu kilometara.
Kada smo bili mali, kukali smo što nam je velika inflacija. Sada čim evro mrdne dinar goredole počinjemo da paničimo, dok ekonomisti objašnjavaju kako je inflacija super i da baš loše je što nikako je nema. Ima, ekonomisti naši dragi, ima inflacije, samo kako kome:
Da, svi samuraji Skoja su muškarci. Pa sad, ako je naredna šema netačna, onda smo krivi i ješćemo brokoli i pićemo pića sa malim kišobrančićima.
Ali… Šta ćemo ako je ilustracija tačna? Šta onda? Da se smejuljimo petnaest sekundi i brzo zaboravimo celu stvar? More…
Možda bicikli i jesu rešenje, ali ne za taj problem na koji ste vi mislili. U stvari, kakav vi to pa problem imate te mislite da će bicikl da ga reši? Odlazak na posao?
To je već rešeno, posla nema.
…more, bolje da priznamo da radije ni ne idemo u pazar, jer dućandžije svake mešnje ispremeštaju robu, a pošto se nešto mora jesti, naše mudrije polovine ipak istrpe i taj kuluk. A zašto majmun stavlj dućandžije premeštaju robu? Pa, da nas nateraju da pogledamo i one police gde se nalazi roba na kojoj će bolje da zarade, a nama inače ne pada na um da to kupimo. Ovako dok sumanuto zveramo gore dole tražeći ono po šta smo došli, možda će oko da nam se spotakne o neku klopku, i kupimo nešto da častimo svoju korpu za otpatke.
Samurajska tradicija nalaže da se ne bavimo tim muško-ženskim pseudonaukama, nego da naučimo gde šta stoji i pravo tamo (vidi gore, slika 1.), a ako pokušaju da nas nateraju da prođemo kroz ceo dućan (slika 2. iliti tzv. ženska slika), bušido nalaže da ostavimo polupuna kolica na sred dućana i sa isukanom katanom krenemo mirno pored kase.
Posao manje-više, nego kako stvari stoje nema ni izlaza:
Na stranu kišobrančići, zaista nas interesuje metodologija, detalji eksperimenta takoreći.
Uredništvo Suštine Pasijansa koristi ovu priliku da se ogradi od prethodne opaske o snižavanju cena kao svrsi parlamenta. Bili smo žertva hakerskog napada blagorodnog čuvstva. Neće se ponoviti.
Uostalom, preteča te inflacije je Aleksandar Dima, sad da li je tada bio mlađi ili stariji (od koga/čega, ili stariji/mlađi nego što je bio… kada to?), ko će to znati.
Na ambalažu je napisao “Tri musketara” a unutra spakovao četvoricu.
I šta sad, ko šta svira? Napredni melodiju, nazadni basove?
To će tek da se vidi, jer zavisi odakle se gleda. Sa one druge strane sve je to naopako.
Otkad je sveta i veka, najbolja definicija čestitog profesionalca koja je smišljena u činjenično-propagandne svrhe glasi: kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati.
M-da… Nije loš ovaj kadar…
Konačno, budimо realni: skoro sve se stabilizovalo. Bregovića baš briga za Jugoslaviju, Nikolaj je svet a Draža rehabiltovan, što se i Nediću smeši. Ostala je samo jedna, malečka, ma skoro nikakva stvar – himna Poljske je još uvek pogrešna. Srećom, tu su samuraji Suštine Pasijansa da srede stvar. Ekskuzivno, evo tačne verzije:
Dilema koja će preteći do kraja sveta: zašto neki ljudi vole da putuju, nalaze za shodno da iskuse sve što im se nudi na nekim egzotičnim podnebljima, ali ne dozvoljavaju sebi da to iskustvo dožive do kraja – oprobavajući lokalna jela. Mislite li da se ikakva istina nalazi u onim franšizama, da im imena ne pominjemo, i da će ono što utrpate u sebe na tim mestima doprineti ugođaju prostora?
Hraniti se odlično, ne nužno skuplje, ali obavezno ukusnije (o iskustvu da ne govorimo) treba da predstavlja predmet posebnog istraživanja u okviru istog putovanja. I verujte iskusnima: to je uvek avantura jednaka otkrivanju zanimljivih mesta.
A ako vas muke ekonomske sprečavaju da takvo istraživanje preduzmete na licu mesta, uvek postoji mogućnost da se dočepate nekog egzotičnog začina ili sirovine – ili pak naizgled neobične kombinacije jela koja se već spravljaju u kući. Postoji jedna zanimljiva istina: ako putovanje počinje tako što ćete prekoračiti prag svog doma, onda otkrivanje drugih podneblja zapravo može da počne već u vašoj trpezariji.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.