Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dragi naši,
Za nama je teška sezona 2015-2016. Nemamo iluzija da će sledeća sezona biti lakša, pa zato imamo nameru da se malo presaberemo. Suština pasijansa odlazi na zasluženi raspust koji će trajati, otprilike, do polovine avgusta.
Da nas ne razumete pogrešno, ali jedva smo dočekali. Valja napuniti baterije.
Malo je pevača koji se mogu uporediti sa Aaronom Nevilleom. Njegov rafinirani tenor i način pevanja su u suštoj suprotnosti sa njegovim fizičnim izgledom. “Gromada od čoveka” je prvo što ti padne na pamet kada ga ugledaš.
Ali kada pusti glas, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Moji Moravci bi rekli: “Peva k’o slavuj”.
“Nikad se ne bih učlanio u klub koji bi mene hteo za člana”, reče jedan drevni marksista (tj. Gručo) i ostade živ… još izvestan broj godina.
Zamislite da ste šef rokerske bande (engr. rock benda). I onda vam nešto zasmetaju bubnjar i basista. Ne zato što su vam deset puta maznuli najbolje ribe iza scene parče torte na žurci, ni što su još više puta sve popili pre nego što ste vi završili sa organizatorom, nego bre nemu pojma. Ovaj samo lupa, ‘vata na snagu, a od stručne spreme ima to što vam je nosio zvučnike i kablove dok ste bili u onom bendu kod onog opakog kretena od kog ste sve naučili koga organski ne podnosite. Basista je lupao u talambas u svatovima, a jednom je čak i nosio klavir. I sad imate situaciju koju treba da rešavate, a treba vam i neka prekrupa da sipate novinarima u valov.
Najbolje bi bilo da snimite novi album, al’ ne ide da na njemu ovaj opet lupa kao da radi kod kovača, a onaj da opet okida žice ekserom i nikad ne zna koja je pesma nego piči otprilike. I još da dobiju neke tantijeme, pa ako album uspe da ponesu deo slave, a ako oni nešto skembeče da vi budete krivi. Pravi šef to ne dopušta, lovorike ima da idu njemu, truli paradajzi idu uz boraniju.
Dakle, nema novog albuma dok ne dođu pravi ljudi na prava mesta!
Ovo je jedan od bizarnijih singlova koje imam. Ko još posvećuje pesmu ovoj vrsti automobila?
Uvrnutih Engleza uvek je bilo i uvek će ih biti. 
Sva je istina i ja od toga ne mogu da pobegnem: ako izuzmem nešto vrlo malo aktuelne muzike koja mi je bila po volji osamdesetih, trendovsu muzičku scenu te decenije sam uglavnom ignorisao. Ajde-de: slušao sam Dire Straits, čak sam pohodio koncert grupe Queen, po volji mi je bio Sting. Uživao sam u muzici Kate Bush, duboko poštovao Petera Gabriela, provaljivao liriku Springsteena. Navijao sam da opstane makar i krnji Pink Floyd i potajno se nadao da će se Led Zeppelin ipak ponovo ujediniti. Nadao sam se da će se Clapton vratiti na put pravednika i da će se okanuti tog eksperimentisanja sa produkcijom Phila Collinsa. Zabio sam glavu u šezdesete i sedamdesete i bio veoma uporan u nastojanju da tu muziku istražim do detalja (što mi je uspelo; trajalo je preko 20 godina, ali to je neka druga priča).
Naravno, trendove je diktirao MTV i pred njim su popustila i najveća imena; pravila igre su se promenila. Ponekad sam ga pratio, mada je to za mene bila decenija kad sam najzad razvio svoj animozitet prema televizoru i televiziji (opstalo do danas, hvala na pitanju). Bilo je muzike koja mi se dopadala u toj formi, ali ako izuzmem gorepomenute, nikad nisam kupio nijedan nosač zvuka svih onih koje su osamdesete donele kao nešto sasvim novo.
Dobro de, dva albuma od Sade…
Prosto, nisam ih poštovao – mea culpa – osim jedne grupe iz Londona. A i pred njima sam kapitulirao kad su osamdesete bile već na izmaku.
