Очекивало би се да плажа бар буде шарена, да те кућице за одмор буду живахне, ипак је то за туристе. Међутим јок, плажа за туристе је она хотелска, а и на тим хотелима је шарен само неон и понека оближња зградица са бајаги графитима, тј осликаним зидом према булевару, којих има свега две-три. Ова плажа је далеко од хотела, то је за домороце и остале мештане. Туристи ако је нађу, нађу.
Те су онда ту куће за оне који ту живе, или можда издају, не види се издалека јер домаћи и туристи изгледају исто. Америчког туристу можете познати с километра кад је у иностранству; кад је туриста код куће, цврц.
(велика)
Ово сам снимио због постројених галебова, некако су ми изгледали као жири на уметничком клизању. И у галебове сам се, у ствари, разочарао. Навикао са Јадрана да су галебови бели, бели, дођем на Атлантик а они сиви са нешто белог. Бар им је звук исти, и забавно је посматрати како се отимају за клопу.
Снимак је из 2008, отприлике. Пошто је на овом крају плаже била штогод гужва, ускоро смо прешли на други крај, где се завршава цивилизација и почиње водоземачка војна база. Успут смо избројали две-три куће у боји; данас видим да су још понеку уредили, можда се нешто и мења. А и док сам убацивао линкове у увод, видим да су се и хотели штогод ушаренили.
Ове приватне куће су све до једне дрвене, већином сојенице, јер кад наиђе ураган, плима уме да оде метар и кусур изнад нормале, а успут и преобликује песак у неку другу географију. На великој фотци се боље види како је ваздух овде влажан, јер таласи се даноноћно ломе о песак, све то испарава, и чак и по овако јасном дану опет се не види јасно даље од око 200м, иза тога је измаглица. Зато сво то дрво мора понекад нечим да се премаже, импрегнира, а зашто то скоро никад није фарба (а кад је фарба, зашто мора да буде баш сива), остало ми је нејасно до данас.
Шарени су бар реквизити за плажу, шарен је и свет, а понеко има на себи и понеки шарен комад одеће.