Kako me nova izdanja u poslednje vreme nisu preterano dojmila, morao sam da provetrim uši nekim staritetom. U takvim okolnostima nemam neku određenu ideju šta bih slušao – obično odem pred onaj deo police gde su naslagani diskovi iz prethodnih decenija, zažmurim i nesumice izvučem neki koji mi se nađe pod rukom.
Znam da ne mogu da promašim jer muzičkog đubreta se odmah ratosiljam. 
Ovoga puta sam se uhvatio za pakovanje 2 u 1. To jest, prva dva albuma grupe The Move na jednom disku.
Тhe Move (1968) i Shazam (1970) su, na neki način, čudesni albumi o kojima se danas vrlo retko govori. Ako prvencu možda mogu malo da zamerim da zvuči kao da na njemu svira nekoliko različitih grupa, njegov naslednik već ima unutrašnju koheziju. Zejedničko im je da su krcati fantastičnim pesmama i kada se prisetim šta se tih godina sviralo i snimalo, u mojim očima postaju još veći.
O pomalo (ili mnogo) ćaknutnom Royu Woodu i njihovoj karijeri već sam pisao, pa nije zgoreg da se podsetite.
U julu 1969. godine Chris Welch je napisao u Melody Makeru da je “Curly” još jedan siguran hit za grupu. Nije se mnogo prevario: iako pesma nije zasela na sam vrh britanske liste – dospela je do 12. mesta i često je emitovana na radiju.
Priča je pomalo trivijalna: Curly je dečak koga guši njegov konzervativni otac. Misli da će nešto promeniti ako nađe devojku. I sve izgleda lepo i bajno do trenutka kada shvata da se ona, zapravo, poigrava s njim.
Ostatak diska sam sa uživanjem preslušao. U vremenu kada su carevale singlice, prva dva albuma koje su snimili The Move su bili i na neki način anarhični jer su bukvalno u svakoj pesmi istraživali dokle se mogu pomerati zvučne granice, a da pesme ostanu komercijalne.
Time se, već, retko ko može pohvaliti.