O psihodeličnom roku se danas svašta piše. Mnogi mlađi autori skloni su da lupetaju svašta na tu temu, a da nisu iskusili ključnu stvar kada je ova vrsta muzike u pitanju – atmosferu u društvu u vreme kada se ta muzika svirala i stvarala.
Da malo objasnim stvari.
Amerika je u drugoj polovini šezdesetih bila u nekoj vrsti rasula: još uvek su se vukli repovi rasne segregacije, Kenedijevi su bili ubijeni, u Vijetnamu se odvijao rat koji niko nije imao volje da zaustavi, mladi su bili sve više nezadovoljni – tražili su nešto novo za sebe, oslobođeno stega i rigidnosti…
Početkom šezdesetih LSD je bio legalna supstanca u Americi, pa nije ni čudo što je posle nekoliko godina broj redovnih konzumenata porastao na nekoliko miliona. Tome treba dodati i one koji su koristili prirodne halucinogene: meskalin, psilocibin, DMT i ko zna šta još… Sve u potrazi za “kosmičkim iskustvom”.
Sve što je masa tadašnjih umetnika videla/čula/osetila na tim “putovanjima” relativno dobro je dokumentovano, ma koji medij da je bio u pitanju.
Za rok muziku, psihodelija je važna kao most preko koga je trebalo proći – dogodila se tranzicija od bluza, kao osnovne muzičke matrice na početku šezdesetih, ka progresivnom i hard roku.
Jugoslaviju, onakva kakva je bila, ova muzička tranzicija je mimoišla. Niti je bilo opijata, niti se svirala ovakva muzika. Sve je došlo sa nekoliko godina zakašnjenja…
Mnogi poznati muzičari, kao i deo kritike, smatraju legendarni album In-A-Gadda-Da-Vida (1968), kao i istoimenu pesmu koja je zauzimala celu jednu stranu ploče, pretečom hard roka/heavy metala. Ova pesma jeste tipična za to vreme, sa naglašenom gitarom propuštenim kroz fuzz box, koja samo pokazuje da su muzičari dok su je snimali bili dobro “urađeni”. Mnogo mi je zanimljivija druga strana, sa četiri kraće pesme koje pokazuju da su oni itekako znali da komponuju i svoje ideje sažmu u muzički smislenu celinu.
Ako apstrahujemo tekstove koji su tipični za to vreme (nepovezani i višeznačni) i stalnu želju grupe Iron Butterfly da se menja i razvija, što pokazuju naredna dva albuma, Ball (1969) i Methamorphosis (1970), koji su licencno objavljeni i kod nas, možemo da budemo zadovoljni. Taj proces je išao nekom logičnim putem… Sve dok se nisu rasturili.
Sredinom sedamdesetih ponovo su se pojavili, ali radove te izmenjene postave treba zaboraviti, jer je posredi čisti heavy metal usmeren u veoma “tanke” pesme.
Nisu imali više šta da traže, jer su njihova “muzička deca” već poodrasla i svirala mnogo bolji i zapaljiviji repertoar.