Raspevani kolosi Memnona

Veća fotografija je ovde.

Sve je nepravedno prema ovim skulpturama – od popularnog imena (niti su raspevani, niti su Memnon) do krajputaškog statusa koji služi kao poslednje odmorište autobusa pre stizanja u Luksor, u Egiptu, i uobičajenog stecišta za banalizovani fotografski ulov turista koji ne upamte ni ono malo podataka koje im vodič (uobičajeno posle šest sati vožnje koja je počela prethodne noći) saopšti ravnomernim i nezainteresovanim tonom čoveka koji misli samo o tome kako ima da ošljari još dve ture jebenih turista pre nego što mu dođe smena iz Beograda.

Dakle, prvo greška o tretmanu. Reč je o dve skulpture faraona Amenhotepa Trećeg, koji je vladao starim Egiptom negde oko 1400. godine pre nove ere. Skulpture su služile kao ukras portala u Amenhotepov memorijalni hram; podsetiću da piramide nisu jedini (pa ni glavni) artefakt gradnje kojom su vladari starog Egipta bili opsednuti: bogati hramovi su bili veoma popularni. No, strategija izbora lokacije je bila kukavna: poplave Nile, iste one koje su do podizanja brane u Asuanu značile život za žitelje Egipta jer su nanosile plodan mulj preko jalovog peska, potkopale su temelje. Tako je od hrama koji je bio veći čak i od onog u obližnjem Karnaku ostalo svega nekoliko kamenova koje samo stručnjaci umeju da prepoznaju, osim ove dve skulpture sedećeg faraona, visoke 18 metara – što je za ono doba bilo monumentalno.

Potom, greška o imenu. Rekoh već koga predstavljaju te skulpture. Pa zašto Memnon? Memnon je bio kralj Etiopije, čije ime je ostalo upisano u mitologiju Trojanskog rata – poleteo je u pomoć kralju Prijamu i opsednutoj Troji, gde je zamenio palog Hektora kao zapovednik trojanske armije, ali je Ahil i njemu presudio u dvoboju. E sad, Memnon je bio sin boginje zore Eos, a ona otkad je čula za smrt sina, svakog jutra je lila suze – i to je izvor rose, po mitskom predanju.

A kakve to sad veze ima? Jedna od dve skulpture, ona desna, beše u zemljotresu (oko 1200. p.n.e.) prepolovljena u zoni pojasa i srušena. Od tada, svakog jutra kada bi bilo rose, mogao se čuti zavijajući zvuk iz unutrašnjosti ostatka. Prvi “turisti”, Rimljani i Grci koji su tuda bazali nakon rimskog osvajanja Egipta, uopšte ne znajući koga skulpture predstavljaju, a ko zna zašto misleći da je to kralj Memnon, utripovali su da nisu samo suze boginje Eos izraz majčinske tuge, nego je to i njen glas koji se u vreme rose čuje.

A onda je rimski imperator Septimije Sever (sedmi sekač? ala mu je ime!) oko 199. godine nove ere naložio da se srušena skulptura ponovo podigne od srušenih delova koji su ostali pokraj “raspevanog” postamenta, što je i učinjeno. Od onda se “pevanje” više nije čulo.

I najzad, nepravda o tretmanu. Rekoh, hram kojem su ova kolosa jedini ostatak je bio veći od hrama u Karnaku, raskošan u svom bogatstvu, pa ko zna šta je izgubljeno. A kompletnu priču o poznatoj istoriji ovih skulptura sam povezao tek pre nekoliko dana, kad sam natrčao na nju na portalu Amusing Planet, gde ćete moći da pročitate još detalja o tom slučaju i tom mestu, a ne kad sam se tamo zatekao u leto 2007. Tamo ćete videti i više fotografija, osim ove dve – jer ove sam ja fotografisao.

– * –

Izbor ovih fotki mi je dao šlagvort za seriju fotki kojom ću se pozabaviti kada se vrnem sa letovanja. Biće to upravo fotke sa letovanja – dakako, ne slike suncobrana pod uglom sa ležaljke (nikad ne pokazujte takve slike nekom drugom!) niti slike jeftinih koktela za skupe pare (tek ove nemojte!), nego razna čudesa koja čovek samo putujući može da iskusi…