Sva pokisla od ljetnjega pljuska
Niz lice se kotrljale kapi
Tanka suknja kukovima uska
Gladna kuja za kurjakom vapi
Oni koji redovno čitaju ova moja sočinjenija znaju da sam slab na storytellere. Džabe muzika ako nema priče…
Bilo je i takvih u državi u kojoj je većina od nas rođena, da ne idemo dalje…
A ovaj je potpuno zaboravljen. 
Miladin Šobić se rodio na pogrešnom mestu. Da je živeo u Beogradu, Zagrebu ili Ljubljani možda bi se nešto i desilo. Ovako, čvrsto se držeći Nikšića, više nije ni bitno da li je taj grad sada u Crnoj Gori ili Montenegru… Bio je osuđen za zapećak.
Diskografija u Jugoslaviji mu je bila mala: tek dva albuma i jedan EP. Treći album nikada nije izašao…
I, ma šta ja danas mislio o tim snimcima kojima se u muzičkom i produkcionom smislu može štošta zameriti, ostaju njegove upečatljive priče:
Ni sad ne znam kako je dovedoh
One noći do studenske sobe
Ni sad ne znam kako kraj nje legoh
Bješe ljeto i na njoj malo robeSva pokisla od ljetnjega pljuska
Niz lice se kotrljale kapi
Tanka suknja kukovima uska
Gladna kuja za kurjakom vapiA nije znala da sam pjesnik
I da može u stihove moje
Ašik Ajša u najboljem dobu
Uđe u njih, baš kroz moju sobuStrgoh suknju dočekaše bedra
Niz kičmu mi triput prođe jeza
Skidoh bluzu, dotakoh joj njedra
Jezik mi se u čvorove svezaNa prozor mi bješe smokva sjela
Netaknuta od veranja i krađe
Čudila se što je doživjela
Da vidi nešto i od sebe slađeA nije znala da sam pjesnik
I da može u stihove moje
Ašik Ajša u najboljem dobu
Uđe u njih, baš kroz moju sobuPričala mi kako živi sama
Muž joj radi za njemačku marku
Novca ima al’ joj ljubav treba
A ljuljala me kao more barkuMožda i nije htjela
Možda i nije htjela da se da
Tijelo joj vrelo, pogibija prava
A vani kiša pojačavaKod komšije igrali su karte
Čule su se psovke i galama
Časovnik je švercovao sate
Od prozora bježala je tamaZaspali smo onako postranačke
Dok se zora žarila u licu
Posle lude noći dubrovačke
Često sanjam u polju ždrebicuA nije znala da sam pjesnik
I da može u stihove moje
Ašik Ajša u najboljem dobu
Uđe u njih, al kroz moju sobu
Tako, slušajući Šobića po ko zna koji put i podsećajući se svojih studentskih avantura, ponovo postavljam ono čuveno pitanje Jadranke Stojaković:
Što te nema?
PS. U međuvremenu, prijatelj iz Crne Gore mi je malo pojasnio Šobićevo višedecenijsko odsustvo. U vreme njegovog najvećeg uspeha umrla mu je sestra i zbog toga se povukao iz javnosti. Ima neproverenih glasina da je i on sam teško bolestan. No, nije zaboravljen.
Pre tri godine mu je dodeljena “Nagrada oslobođenja Nikšića” kao jednom od naznačajnih crnogorskih kantautora, a u toku je i kampanja da mu se dodeli “Trinaestojulska nagrada”, najveće državno priznanje Crne Gore.