I vrhunski pijanisti se nerado upuštaju u repertoar koji im je u nasleđe ostavio Sergej Rahmanjinov. Razlog je vrlo jednostavan – od izvođača se traži besprekorna tehnika sviranja komplikacija koje je zapisao. Kako to izgleda dok se svira, pogledajte ovde.
Za neupućene: Rahmanjinov je i sam bio vrhunski pijanista sa rasponom prstiju jedne šake od 30cm.
Otprilike, toliki ima i Rick Wakeman. 
Kompozitorski opus Rahmanjinova je vrlo interesantan. Napisao je četiri klavirska koncerta (treći se smatra najkomplikovanijim ikada napisanim), tri simfonije, tri opere (dve nije završio), više horskih dela, rapsodiju na temu Paganinija… Većina njegovih dela je stilski srodna delima Čajkovskog (kasni romantizam) i komponovana pod očitim uticajem druga dva muzička velemajstora – Šopena i Lista.
Manje poznat deo njegovog kompozitorskog opusa su solo pesme i romanse, kojih je napisao nekoliko desetina u raznim razdobljima života. “Vocalise” pripada ciklusu od “14 pesama, Op. 34” koji je objavljen 1912. godine i nema tekst. Pesma je posvećena čuvenoj ruskoj operskoj divi Antonini Neždanovoj, koja je početkom XX veka bila velika zvezda (pevala je i sa Carusom). Iako je sama pesma napisana za glas koji može da peva visoko (sopran ili tenor) i klavir, Naždanova je bila prva sa kojom je isproban i aranžman sa pratnjom simfonijskog orkestra.
Na netu se može naći veliki broj različitih izvođenja, a meni je verzija soprana Kiri Te Kanawe draga jer je snimljena uživo. Ako volite malo umiveniji zvuk, poslušajte i ovu.
Rahmanjinov i ne mora da bude tako strašan. 