“Kad valja terati, valja i preterati”, reče Grba i opauči HDR u podne.
Pa, da krenemo. Dosta smo se odmarali. Neki od nas su i malo putovali, pa će biti raznih foto-beleški sa tih mesta. Za početak ću da vas davim mestom sa moje bucket liste.
Veća fotografija je ovde.
Fotografija pred vama je jedna od onih koje prati čeloklep “O, ne! Ne opet!” Stereotip prati fotografisanje po Veneciji i tu se malo toga može učiniti jednom kad izborite mesto da fotografišete Most uzdaha. Bilo je oko pola dvanaest pre podne u sparno topli letnji dan i morao sam da pribegnem triku da bi fotka iole ličila na razglednicu.
Manevar odlaska u čudesni grad kolima, bez turističke agencije, bio je koristan zarad lova na bolje dnevne/večernje/noćne prilike za fotografisanje, pa imam i večernji zapis ovog mesta (kad je gužva prilično popustila).
Ovim sam se, nadam se, izvadio iz stereotipnog obrasca. 
Čak, nisam hteo da dočekujem gondolu, da ne bude da sam opet upucavao klasični kič u scenu. Ali, ostaje beleška: sad nisam morao da se guram da nađem mesto za kadriranje, pa sam zato i pogrešio mesto za slikanje… Trebalo je da napravim dva koraka ulevo.
A poslednje beleška o ovoj fotki glasi da je bilo poslednje vreme da se ovako razdužim, posle tuđe fotke iz juna, najpoznatije i meni veoma drage numere Robina Trowera i fotke istoimenog mosta u jednom od prolaza između dvorišta u koledžu Svetog Džona u Kembridžu, koju sam načinio u aprilu 2004, a sad mi je mrsko da je tražim i postavljam ovde (a ovde joj nije ni mesto). Krug je zatvoren, a ta fotka će jednog dana poslužiti kao mašnica.
Још пре него што сам видео ову мрачну, рекох себи “али разгледнице никад нису изгледале овако богато – фоткали су их и штампали оном аналогном техником, нема теорије да су имали толико тонова у сенкама”. Многаја љета дигиталном фоткању! Живео друг Светлокомора!