I to bi bilo to. Arrivederci, bella Venezia!…
Veća fotografija je ovde.
Da li je crkva Santa Maria della Salute (da, baš ta!) najfotogenečnija građevina u Veneciji, ne bih znao da presudim. Fakat, imam fotografije iz svakog doba dana otkad smo stigli u prepodnevnim časovima, pa do polaska na put (ovde beše nešto posle pola deset).
Ukrcali smo se u poslednji vaporeto u smeru garaže na ostrvu Tronchetto. Znali smo da će vožnja trajati nešto malo preko pola sata, pa smo se opustili i uživali u novom pogledu na kanal Grande – u misterioznom polumraku vođenom uglavnom oskudnim ili usmerenim veštačkim svetlom u zreli večernji sat. Ovog puta smo uspeli da uhvatimo sedišta na pramcu broda, što me je potaklo da omlatim par desetina ekspozicija, bez prevelikih pretenzija da će mnogo toga biti uspešno (spora ekspozicija iz ruke na brodu koji se neprekidno ljulja u svim smerovima baš i nije neki preduslov za fascinantne fotke). Prosto, škljocao sam dok se SD kartica spremljena za taj dan nije oglasila kao popunjena. Rekoh sebi “neka ih bude deset iole valjanih, pa sam zadovoljan”. A bilo je i više.
I opet, simbolični oproštaj od Venecije u ovoj dvonedeljnoj fotoreportaži prepuštam mediju, a ne rečima.
Hvala na pažnji, dobri ljudi.
Hvala ti na ovom lepom putopisu 🙂
Naučio sam nešto, pročitao nešto korisno, video nešto lepo… puna kapa.
Molim, i drugi put 😀
Drago mi je da je uspelo to predstavljanje Venecije iz mog ugla. To je bio neiskvareni pogled nekog ko tamo nikad nije bio, a celog života slušao priče i gledao kako Venecija izgleda. Otići na lice mesta nikako ne može da bude isto. Zalomila se prigoda da izvedem nesvakidašnju foto-sesiju, što je uz malo očigledno dobre sreće stiglo do povoljnog rezultata. Ako sam, usput, nekome slučajno usadio ideju da bi isto mogao tako, iha-haj: bio bi to eksplicitni dokaz da sam uspeo u nameri.