Neobični uslovi života nužno proizvode neobične slike.
Veća fotografija je ovde.
Kada šetate Venecijom, nužno je da doživite poneki kulturološki šok. Koliko god da ste (hiljada) puta čuli o tome kako je Venecija grad na vodi i *u* vodi, ništa vas ne može pripremiti za trivijalnu sliku vrata od zgrade (neki hotel, ako se ne varam, bočna vrata) koja su doslovno potopljena u vodi. Da ne bude zabune, evo iste scene pod širim uglom:
A ovo smo uhvatili tumarajući, ta vrata su van nekog prometnog toka, dakle nije reč ni o kakvom hajpu za turiste. Eto, plima je, pa su vrata i prvi stepenik u vodi. Dokle voda može da raste, to ne znam, ali ako se setim onih slika poplavljenog trga Svetog Marka tokom zime, to znači da je i recepcija ovog hotela verovatno u vodi.
A vrata pred vodom – to je opšte mesto za svaku kuću koja izlazi na neki od kanala. Te slike su za nas, smrtnike koji žive na zemlji, vrlo živopisne.
Hajde-de, ulazi u zgrade, pa moraju ljudi nekuda da uđu u kuće. Nego, zamislite samo kako izgleda prosečna venecijanska ćuprija pred dvorištem. Ovo sam slikao, doslovno, ulazeći u nečiji privatni perimetar, ali nisam mogao da odolim:
Ako me senke nisu prevarile, a prišao sam malo vodi, lagana kosina se pruuža do kraja zgrade, a potom se zaseca, tako da čamac može da pristane odmah do ovog prolaza. Najzad, valja nekuda proneti robu. Podsećam vas da u Veneciji nema kopnenih vozila, a valja proneti robu raznih vrsta, od građevinskog materijala i nameštaja do provijanta…
Ovakva kakva je danas, Venecija se gradila hiljadu godina. Zasićenje prostora je dostignuto još za Mletačke Republike, tako da uske ulice, one “zemljane”, imaju poseban kontekst kada ih vidite onako uske nego što to važi za mnoge mediteranske gradove. Jer, u gradovima na obali mora su uske samo sporedne ulice, a one su posledica nabijanja mnogo kuća unutar zidina; delovi gradova koji su van zidina nikad nisu tako tesni. U Veneciji ne da nema mesta, nego su zgrade gurane i u more, na šipove, sa čudnim podzidima koje, pravo da vam kažem, uopšte ne razumem, ali kapiram da lagano tonu u more.
No, te uske ulice proizvode čudne efekte: idete cik-cak, ne kapirajući na šta ćete naići, i onda samo pukne, recimo, neki hotel pred vama:
Boga pitaj kako neki putnik nalazi ovaj hotel ako ga je rezervisao (nije na kanalu). Proširenje koje ovde vidite je posledica toga što je ovo pjaca pred crkvom (bela zgrada koju tek malim delom vidite na levoj strani). Inače, mnogo uobičajenije je da naletite na ovakvu ulicu:
Ili, pak, ovakvu:
Ne zajebavam se s vama: ovo jeste ulica, a to što Jasna može da napravi X i uhvati suprotne strane rukama i nogama, a ja laktovima mogu da napravim Ф od zida do zida, nije naša krivica. 
U ovoj ulici se nalaze tri-četiri ulaza u kuće, sa sve poštanskim sandučićima i interfonima; jedan od njih vidite iza Jasne, to je ono svetlo koje se pali na senzor, a drugi ulaz ne vidite levo ispred ovog slona.
Teskoba životnog prostora u Veneciji stvara i neke suštinske probleme: recimo, ako izuzmemo par dragocenih malih parkovskih zona, u Veneciji nema dovoljno zelenila, osim u žardinjerama na prozorima, na ponekoj pergoli na krovu ili u nekom buretu na terasi, poput ovog drveta na sledećoj slici:
Neobične slike, dakle, svuda. To je posledica posebnosti Venecije: mislim da za prvi utisak susreta sa tim neobičnim gradom nije moguće biti pripremljen, jer “teoretska predznanja” ne znače ništa.
Štaviše, odlazak u Veneciju na jedan dan nosi sobom pravi rizik od prezasićenja slikama i utiscima. To je situacija koja je neizbežna: pokušavate da svoje vreme učinite što efikasnijim, jer ste i inače svesni toga da ne možete videti sve, pa pokušavate da što bolje vidite ono što već vidite. U tom nastojanju, fotoaparat je vaš najdragoceniji prijatelj. A da bi sve bilo potaman, treba vam i optimalno svetlo.
Ono što svako može dobro da iskoristi, ama koliko god trivijalan fotoaparat da ima, jeste poslednjih 90 minuta pre zalaska sunca. Tada vazduh poprimi zlaćanu boju, a senke postanu duge, ali mnogo manje oštre i neprijatne nego kad je sunce u zenitu. To vreme fotografi nazivaju “zlatni sat”. Moj zlatni sat u Veneciji je bio potpuno uspešan, a proveo sam ga uglavnom na vaporetu, što se pokazalo kao apsolutno savršen izbor.
Ali, o tome ćemo više sutra…