U svakom rock’n’roll bukvaru nalazi se pesma “Fire“, kao primer kako je The Crazy World of Arthur Brown, daleke 1968. godine, dobro prodrmao englesko poimanje rock muzike. Umesto laganih gitara, njom je dominirao teški zvuk Hammonda Vinceta Cranea i manijakalno pevanje samog Arthura Browna. Njihov album, uprkos mojoj poslovičnoj naklonosti ka psihodeliji, već je bio teži za varenje.
Na čemu li su bili tih godina? 
I tu se moje iskustvo sa muzikom ovog čudnog čoveka završilo. Sve do nedavno…
Proteklih decenija nikako se nismo sretali, novine ga nisu pominjale a, iskren da budem, nisam znao ni da li je živ…
Možda ni ovoga puta ne bih obratio pažnju da snimak ne potiče iz Lemingtona – u tom gradu živi moj prijatelj koji ima običaj da me usred noći pozove i natera me da pokušam da pogodim koga je otišao da pogleda na koncertu. A tamo živi i Robert Plant… 
Ako ste već pustili video, jasno vam je da Arhur Brown nije u penziji (rođen 1942. godine). A sudeći po tome kako ga glas služi, ne pada mu na pamet da se skloni sa pozornice. Jasno, okružen je mladim muzičarima koji mogu da mu budu unuci, ali je i dalje neobičan i harizmatičan u svom teatralnom nastupu.
Zato sam se naoružao strpljenjem i krenuo da kopam po njegovoj poprilično velikoj diskografiji za koju nisam ni znao da postoji.
Treba naučiti propuštene lekcije. 