Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета

…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.

За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.

А туриста, међутим, нешто баш и нема. Жале се и Вуле и госпоја му да је сва реклама усмерена на Копаоник и Златибор. Ајде Копаоник, они имају 11км жичара, ал’ бре Златибор има свега две. Овде има онолико (заборавих број) ал’ се за то нигде ништа није чуло осим оно кад им је једном пукла сајла. И екскурзије све ређе долазе, а фирме што су имале објеката, то је скоро све позатварано, или је неко купио па не ради ништа с тим, држи затворено.

И стварно, премда има објеката и нових и уређених, има и правих кућа духова, са све бензинском пумпом из које је извађено све осим корова. Иако је отприлике крај летње сезоне, центар је прилично пуст.

(за ову фотку само да кажем да у пуној величини изгледа много боље, и да ово распеглавање боје у Светлокомори не изгледа овако шмрљаво)

Тражимо преноћиште. Вуле, наравно, има неког ту близу, са чим смо и рачунали, те нам је то у ствари дошло на ноге, а пошто до тамо има 500м а мурија не залази, наручујемо и по пиво. Из краја, наравно, чему путовати да би се пило исто што и код куће? Вуле прво, по навици, доноси погрешно пиво и одговарајуће чаше, па га враћам пре него што је стигао да га отвори. Чаше остају али смо их окренули да се баш не види чије су, доказ прилажем.

За вечеру ћевапи, одлични. Осим хлеба, који је одвратна бледуњава меколика земичка од теста за кифле за забавиште, лепи се за зубе и безукусна је. Док чекамо да нам дође човек за смештај, прелазимо у вагонски део, јер је већ пао мрак и напољу тешко да има више од +9, доста смо се јуначили. Неки мештанин испија ракијицу, ситнију чашицу нисам видео, у вр главе 0,25 деци. Месни алкос га пита кад може да дође по некакве главе, овај поразмисли па обећа за понедељак. Алкос одмах крене да га напада да он у понедељак ни не ради, и понавља тај напад још бар трипут након што овај оде. Па ти де од тога направи драмску радњу ако умеш. Горак је хлеб списатељски, ал’ бар није земичка.

Касније одлазимо у неку новију кафану на још једно пиво (нешто генеричко, ваљда Амстел, ал’ ја више не успевам да ухватим било какву разлику између тих апатичних пива, можда је све из исте каце). Кафана нова, сређена по најновијем али ипак има скоро као атмосферу. Поглед кроз прозор…

…ау јеботе па овде нигде није равно*! Што смо можда примили к знању онако, али кад погледаш овако па видиш да седиш у равни где је том дрвећу већ осми метар, постаје јасно. При обради, ову фотку (и даље јпег) пеглам на бело према боји штрафте на асфалту у горњем делу, и одједном све леже на место. Шта ли ће тек да ради кад му укључим сировину…

—-
* Праче (тј Тери Прачет) вели да “овде у ствари има равнице колико год хоћеш, само што је углавном вертикална”.