Day: September 30, 2016

Žudnja za životom u vukojebini u pustinji Mohave

A desert road from Vegas to nowhere
Some place better than where you’ve been
A coffee machine that needs some fixing
In a little café just around the bend…

Da li ste gledali film Bagdad Café (1987)? Ako niste, pronađite način da učinite to. Neću vam prepričavati taj film: kad se pretvori u reči, radnja zvuči banalno. Slojevi su ono što kombinaciju te priče, slike i muzike čini veličanstvenim delom… A pre nego što se tokom gledanja potpuno zbunite pitajući se “zar je moguće da Holivud ipak…”. Ne, nije moguće da Holivud ipak napravi niskobudžetno remek-delo u kojem se, za početak, ne vređa inteligencija gledaoca. Za taj posao, na američkom tlu su zaduženi drugi:  nezavisna produkcija, Tarantino (koji je potekao iz prve grupe i nikad to nije zaboravio) i strana produkcija. U slučaju ovog filma, nemačke pare su sačuvale duh divnoj priči.

A dušu onoj slici prevrele prašine pokraj puta kojem je i bog rekao laku noć dala je ova pesma.

Beskrajno tužni tonovi. Savršen kontrapunkt fenomenalnoj fabuli koja na mahove izaziva utisak da će se svakog časa pretočiti u burlesku.

Nastavite sa čitanjem… “Žudnja za životom u vukojebini u pustinji Mohave”

Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета

…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.

e70_0002920160922_17_32_00-2-2

За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа e70_0003420160922_18_45_00-2-2прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета”