Veća fotografja je ovde.
Kada je zemljotres na Siciliji januara 1968. uništio mestašce Gibellina, dugo je potrajalo dok se unesrećenim ljudima nije pomoglo. Normalno, reklo bi se: tuđa muka manje boli, a guzice političara su uvek zaštićene. Dakle, posle nekoliko godina života u montažnim barakama nadomak ruševina, odlučeno je da se podignu potpuno nova naselja kao zamena za desetak porušenih, desetak do dvadeset kilometara daleko. Ali, za razliku od ostalih, podignutih po školskom urbanističko-kombinatskom konceptu, nova Gibelina je pojam ekstravagantnog pristupa, gde su silni arhitekti i umetnici svih fela pozivani da daju neki svoj doprinos u besu koji se iz muke izrodio. Taj projekat su čak imenovali: “San koji se dešava”.
Trajalo je to neko vreme, a onda 1983. godine pozvaše čuvenog slikara i vajara po imenu Alberto Burri da priloži neku svoju umotvorinu. Tokom posete ruševinama starog grada, Burri je doživeo betonsku epifaniju: odlučio je da napravi monumentalnu umetničku instalaciju od betona, siluetu starog grada u prirodnoj veličini, kao svojevrsni sarkofag. Rezultat vidite na slici. Zašto je nesrećnik sahranio gradić pod betonom i, uopšte, zašto su mu dozvolili da to uradi, ostaće misterija.
Više fotografija i detalja o tom monstruoznom projektu ćete pronaći gde i ja, na stranici portala Amusing Planet. Autor fotografije je neko ko se na flickru potpisuje samo kao @beps, što i nije neka šteta, jer ceo portfolio čini devet fotografija betonskog lavirinta Gibeline.