Posle dužeg vremena pustio sam da slušam jednu od lokalnih radio stanica. Bolje je bilo da nisam. Na sadržaj nisam ni obraćao pažnju jer ga nema, a izbor muzike je bio… Bolje je da o tome ne pričam — smenjivale su se pesme sa nekoliko kompilacija iz raznih perioda, bez ikakvog reda i koncepcije, ušnirane u nasumičnu petlju. 
Da se barem neko potrudio da pesme organizuje u smislene blokove od po pet komada, bilo bi mnogo bolje. Takav koncept je za današnje radio stanice nerešiv problem jer čovek za miks pultom je tonac, muzički urednik, po potrebi voditelj i ko zna šta još… Ne znam samo ko im plaća reklame i od čega žive kada ono što emituju nije ni za… 
U jednom trenutku, oglasi se muški glas koji najavi stari hit Dejana Cukića “Dugo putovanje vozom”. Jes’ da je Deša dobro prepevao The Doobie Brothers, ova pesma i u domaćoj verziji zvuči dobro, al’ ona nije bila u njegovoj verziji hit (ima li danas, uopšte, domaćih hitova?), a i nije njegova. 
Htedoh da ih pozovem i priupitam imaju li nešto od The Doobie Brothersa da puste i odmah odustanem – znam, naći će samo pesmu “Long Train Runnin’“, nezaobilaznu na kompilacijama iz ’70. Zašto da uznemiravam decu dok se igraju DJ-a. 
Da skratim sebi muku, izvadim prašnjavi vinil i po ko zna koji put pustim album Stampede (1975). Kako su u to vreme The Doobie Brothers bila jedna od najboljih muzičkih ponuda i velika koncertna atrakcija, nisam iznenađen da album još uvek dobro zvuči. Njihova mešavina rocka/soula/funka još uvek radi, a album krije i par bisera koji potpuno odudaraju od moćnog, valjajućeg zvuka koji su inače proizvodili na sceni. 
“I Cheat the Hangman” je čudna gitarska balada sa neobičnom tematikom. Njen tekst mi nikada nije bio jasan, a njen autor, gitarista i jedan od pevača grupe Patrick Simmons, kaže da govori “o duhu koji se vraća kući posle Američkog građanskog rata, a ne shvata da je mrtav.” Na stranu neobična priča, slušajte te zavrzlame na gitarama (ne bih znao reći ko ih svira – u to vreme grupa se pojačala Jeffom “Skunk” Baxterom, a kao gost na albumu se pojavljuje i Ry Cooder) i grandozno, orkestrirano finale koje nikako ne bih mogao da povežem sa ostalim njihovim pesmama… 
Posle pisanja ovog teksta sam u nedoumici: Šta bih mogao da pitam onog dežurnog klinca na radiju o The Doobie Brothers? 