Utovar nedeljom, 11. septembar 2016.

Važno je da jednom nekako pronađemo neko rešenje u svetlu saznanja da bolje biti neće. Ili ne. Ili da, ali ako, to jest međutim, osim ukoliko spram eto. Uostalom, tu i tamo mestimično delimično, kako da ti kažem, mislim to jest, ovaj, je li, da!

Nebulozni uvod u današnji utovar je manje-više najpreciznija ilustracija aktuelnog stanja samurajske populacije Suštine pasijansa. Kao da nas je neko tukao po ušima što neprekidno trpimo samo po dve gužve (poneko i tri), nego nam je uljudno prosleđeno sledovanje od još po jedne, pa sad svi dan danujemo i noć noćivamo u pokušaju rešavanja bar neke od tri simultane gužve (poneko i četiri).

Teško je objasniti to što nam se svima dešava. U eri prekarijata, problemi se javljaju sa tendencijom trajnog ostanka. Morate ih rešavati, ali ih ne možete rešiti, pa tako doveka ostajete zarobljeni u ponekoj novoj budalaštini koju nam život donese. Stvar kondicije je koliko simultanih spinova problema možete da izdržite.

Ne govorimo mi o tome da bismo vam kukali, jer vrlo dobro znamo da ste se prepoznali u prethodnim redovima. Nije vama ništa bolje nego nama (nije vam, nadamo se, ni gore), pa gde smo, tu smo. Nego smo se mašili ove neprijatne teme da bismo vam skrenuli pažnju, po ko zna koji put, na to da od konstatovanja vajde nema. Vreme je da preduzmete nešto za svoje mentalno zdravlje.

Isključite televizore, promenite broj telefona, utopite nekom radio za male pare i na netu posećujte samo tematska mesta, a ne portale vesti. Ko ima gramofon, neka obriše prašinu s njega, proveri iglu i kaiš, pa neka se lati starih ploča. Ili slušajte muziku u nekom drugom obliku, ali isključivo po svom sopstvenom izboru. Svake večeri pročitajte nešto; najbolje je da se latite neke knjige; može i neka koju ste čitali u davnoj prošlosti, ako nemate bolju ideju: Žil Vern, Branko Ćopić, Branislav Nušić, Mark Tven, Džek London i Džonatan Svift su uvek u modi.

Videćete: kroz nekoliko dana će vam se vratiti apetit, ali i volja za životom, počeće da vam padaju zanimljive ideje na pamet, provodićete više vremena napolju (čak i po kiši!), težićete pešačkim zonama i divićete se svetu oko sebe, koji ste nekako zaboravili da primećujete dok ste vreme provodili zbog raznih nastupa trenutnog siledžije na televiziji i u novinama.

A s obzirom na to da nemate revolucionarnih pretenzija, niti bismo vas mi ikada ikako navodili na takve primisli, preostaje samo jedno: u nastavku današnjeg utovara, proučite akademsku raspravu o jednom karakterističnom segmentu srpskog jezika, pa primenite neke sintagme iz tog segmenta na ličnost i delo onog siledžije koji je trenutno u glavnoj ulozi. Pa kad vas sledeći put nazove ološom, neradnikom, bitangom i šta ono još beše, vi se samo blago nasmešite u njegovom pravcu, isto onako kako on se on tokom svake redovne popodnevne terapije blaženo smeši u kamere preko žbuna od mikrofona, udahnite duboko, izdahnite polako i recite mu tihim glasom:

– Nikome nije gorelo do zore. Neće ni tebi.

Gestakulaciju i prateće rečenice prepuštamo vašoj sklonosti za improvizaciju.

U međuvremenu, a pre nego što nastavimo dalje, zamolićemo vas da malo zastanete. Da porazgovaramo kao ljudi.

Nažalost, tema je neprijatna, a o njoj čak ne razgovaramo prvi put. Dakle, tiče se vaše reakcije na povremeni izostanak utovara nedeljom na Suštini pasijansa… Uhvatili smo vas, zaboga opet, da projektujete svoja nadanja na kolažni prilog nedeljom sa tamo nekog bloga. To ne bi trebalo da činite. Zaboga, pa to je samo utovar na Suštini pasijansa! Ovo štivo ne treba da vam bude izvor znanja i sredstvo za ostvarenje očekivanja, već samo motivacija da počnete sami da donosite sopstvene suvisle zaključke o ljudima, stvarima i pojavama i da na osnovu tih zaključaka sami donesete odluku kuda i kako dalje.

I ništa više, za boga miloga.

Recite nam pošteno: zašto ste to smetnuli s uma? Zašto ste tako lako zaboravili na naš davno uspostavljeni dogovor da ćete dozvoliti da vas provociramo, ali ništa više od toga? Znate li vi koliko je nama neprijatno zbog toga što je vama neprijatno? Ali, taj negativni spin ste vi započeli, a ne mi: nemamo kuda nego da vas zamolimo da prestanete da očekujete, da se opustite bez obzira na to da li vas čeka novi utovar. A kada na novi utovar zaista naiđete, doživite to kao provokaciju, a ne kao radost popune slobodnog vremena.

Pokušajte već sad.

Dakle: u se i u svoje kljuse, pa koliko uradite i dokle stignete.

Savet Alana Forda:

Ili saznaj ili živi u neznanju! Nemoj da znaš i da pričaš da ne znaš, pogotovo nemoj da ne znaš i da govoriš kako znaš, a nemoj da te đavo nosi da znaš i priznaš da znaš, jer ćeš završiti tako što ne znaš i ne znaš da ne znaš. Znamo kako se naplaćuje ovaj savet, ali ne smemo da vam kažemo.

U stvari, danas je 11-IX-2016. Sećate li se koje ste godine prestali da pišete mesece rimskim brojem? Sećate li se, uopšte, kad ste koju staru stvar zaboravili i prešli na nešto drugo? A onda, i… zašto?

Dok prebrojite šta ste kad zamenili za nešto drugo, dok porazmislite zašto i dokontate da li je to uopšte valjalo i bilo vredno truda, prođe mladost. Zato prvo razmislite da li vredi razmišljati o svemu tome. Jer ćete pre toga morati da razmislite šta ćete ako vam se odgovor ne svidi. Zato prvo…

A posle kažu da rekurzija ne može unazad. E…

Tužna balada o epohi IT socijalizacije (1):

Uzmite svoj besplatni primerak…

Samo nemojte sad da raspredate o onom “koliko košta, toliko i vredi”.

Da vas pitamo nešto: da li znate šta se dogodilo jednom što je zašao u duboku šumu, zalutao, pa tako bazao u potrazi za nekim izlazom, stazom, puteljkom, ma kakvim znakom civilizacije, pa u tom kretanju naišao na kovčeg pun zlata?

Ne znate tu priču?

– ‘De si!
– ‘De si!
– Šta radiš?
– Ništa.
– Pa to si i juče radio!
– Nisam završio.

Intervju za radno mesto šefa plana i analize u jednoj trgovačkoj kući u Srbiji:

Nezvanično saznajemo da je ova simpatična predstavnica lepšeg pola dobila posao. I to kao specijalista na poslovima određivanja cena u maloprodaji.

Poslastica nedelje dolazi iz nečije arhive, ali mi smo ovo otkrili tek pre nekoliko dana: polučasovna akvarel verzija filma Blade Runner, sa sve pravim zvukovima iz filma! Da citiramo jednog komentatora: ovo izgleda kao Moneova slika u distopijskom svetu. Pogledajte. Vredi.

…Ne, stvarno: znate li šta se desilo onom čoveku?

Bio je to veoma težak kovčeg, ali mogao je nekako da ga ponese iako nije znao puta kroz šumu. A nije prošlo ni pet minuta kako je krenuo sa mesta nalaženja i nabasao na put, i prošlo je samo nekoliko trenutaka kada se pojavilo vozilo na putu, i primiše ga ti dobri ljudi u svoj furgon i povezoše ga do prvog mesta, gde je on odmah pohitao u policiju…

Vašoj posmatračkoj pažnji preporučujemo smotru nekih od najzanimljivijih mesta na svetu, koje je ozlojeđeni fotograf pažljivo uslikao tako da se ne vidi razlog odlaska na to mesto. Na primer, na lokaciji sledeće slike se nalazi Keopsova piramida:

Ovo je mentalni reverzni inženjering u jednom od najboljih izdanja koja smo videli u poslednje vreme.

Tužna balada o epohi IT socijalizacije (2):

– Komšija, kako je prošla operacija uha?

– Jesam!

Pazi ovako: nema veze o čemu je. Važno da je akademski, tj. mnogo pametno.

Uostalom, lepo ljudi objašnjavaju da se zapravo kaže “ne boli me”… I nemojte sad da raspredate o onom “nisam ja to tako mislio”. Pripremite materijal za eksperiment iz uvodnog priloga u današnjem utovaru.

U našoj redovnoj rubrici “tražimo vašu pomoć u nalaženju najboljeg teksta ispod slike”, zatekla se fotografija sa kojom nismo baš sasvim sigurni kako da izađemo na kraj, pa vas ozbiljno molimo za pomoć u tom pogledu.

Na vama vas je red.

….Ma, znate li ili ne znate?

…Šest meseci posle objave policije, kojoj je lik uredno prijavio svoje otkriće u šumi, niko se nije javio sa tvrdnjom da mu kovčeg i njegov sadržaj pripadaju.

I tako je svo ono blago pripalo nalazaču…

Vašoj čitalačkoj pažnji preporučujemo kratki parabolični tekst Gorana Markovića o šibicarima u Valensiji. Naime, oni tamo su veštiji od ovih naših, pa su podsetili reditelja na… Ma, pročitajte.

…Njegov kompanjon, u ulozi slučajnog prolaznika koji se tu zadesio, uspešno je pogađao gde se kuglica nalazi i dobijao partiju za partijom, takođe glasno likujući. Čovek pored njega je nagovarao radoznalce da igraju „po pola”, jer nema dovoljno novca za ulog u igri. Tu su bili i epizodni likovi: navijači, svi redom navodno okrenuti protiv manipulatora, među kojima su se isticale mlada žena obučena u urednu školsku kecelju, sa đačkom torbom na leđima, radoznala domaćica sa zembiljem u ruci i dostojanstveni, klecavi starac…

Svaka sličnost sa nekom idejom koja vam je pala na pamet je matematički dokaziva.

Tužna balada o epohi IT socijalizacije (3):

Najzad superheroj. I to ne iz holivudskog filma, već iz stvarnog života: selfie stick chopper AKA secitelj štapova za selfačenje.

Majstor. Velemajstor. Legenda. Heroj nedelje.

Pita direktor spremačicu, inače pripadnicu romske manjine, zašto je stalno umorna na poslu.

– A šta da vam pričam, nećete vi to razumeti, direktore…
– Čuj, ja ovde rukovodim fabrikom od 5000 zaposlenih. Objasni mi, razumeću sigurno.
– Pa dobro… Dođem kući s posla svaki dan u 8 sati uveče. I dok spremim večeru, već je 10. Tada onaj moj navali da me tandari, i eto 12. Onda navali da me nateže dever, i eto 2 sata. Tada pijan iz kafane dođe njihov tatko, i onda on navali da me delje do pola pet. A moram da ustanem u pola šes’ da idem na pos’o. Eto, zato sam umorna.
– Auuuuu…. Stvarno mnogo vođenja ljubavi…
– E, moj direktore…. Reko’ ja da nećete razumeti… Nije mnogo vođenja ljubavi. Nego je malo spavanja!

Nego, zaboravismo da vas priupitamo: kako ste proveli leto?

…A šta je moglo da bude!

Nakon što niko nije pitao šta je uopšte tražio u onoj šumi, čovek je prodao zlato na berzi u povoljnom trenutku, kupio i adaptirao stan od 400 kvadrata na dva nivoa u potkrovlju u centru metropole, napravio kuću sa bazenom u elitnom naselju nadomak grada, kupio sebi limuzinu, džip, sportski auto i jahtu, a ženi samo imitaciju džipa, kupio kuću na planini i još jednu na jadranskom ostrvu, poslao decu na školovanje na prestižni univerzitet u Engleskoj, pokrenuo uspešan biznis u fabrici koju je kupio, uložio deo novca u sigurne trajne fondove, postao sportski funkcioner, putovao po svetu dvaput po dva meseca godišnje, kupio zamak sa vinogradom u Toskani da ima gde da se povuče kad ode u penziju. A potom je rekao sebi:

– Koja sam ja budala! Da sam počeo da se bavim politikom još devedesetih, kao što su mi predlagali, do danas bih imao i kosmodrom.

Opuštanje će tek da sledi, kad posle ića i pića dođe ona “svako jelo kune telo, što ne legne da se slegne”. Ali opuštanje počinje blagom hipnozom, kad uhvatite sebe kako nikako da podignete kašiku, jer zurite u kružiće masti na supi. Svi smo to radili, i nije nas prošlo.

Prijatan nedeljni ručak vam želimo.